Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac BB iz ..., je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju pobijajući istu u celosti zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji reviziju, preinači drugostepenu presudu i usvoji tužbeni zahtev u celosti. Troškove revizijskog postupka opredeljeno je tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca BB iz ..., nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, niti se revident poziva na neku bitnu povredu odredaba parničnog postupka učinjenu pred drugostepenim sudom. Neosnovano revident u smislu člana 407. stav 2. ZPP-a u vezi sa članom 403. stav 2. ZPP-a osporava utvrđeno činjenično stanje imajući u vidu da je drugostepeni sud svoju odluku zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, ali je iz istog činjeničnog stanja izveo drugačiji materijalnopravni zaključak koga suštinski revident osporava, ali po oceni Vrhovnog suda neosnovano.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje ništavosti ugovora zaključenog između prvotuženog, kao prodavca, i drugotuženog, kao kupca, i to Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti Ov. br. 1501/2009 od 17.07.2009. godine, koji je za predmet prometa imao objekat označen kao „poslovni prostor u Vranju, u ul. ..., koji se nalazi na kat. parc. br. .., upisanoj u list nepokretnosti br. .. u katastarskoj opštini Vranje 1, koji čini restoran u prizemlju, podrum i magacin ukupne površine 864 m2 i zemljište uz zgradu površine 552 m2.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, stečajni postupak kod prvotuženog otvoren je Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St.br. 19/2017 od 20.02.2018. godine. Prvotuženi je pre otvaranja stečaja, zaključio Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti Ov.br. 1501/2009 od 17.07.2009. godine, u svojstvu prodavca, sa drugotuženim, u svojstvu kupca. Konstatovano je da je prvotuženi knjižni držalac predmetnog poslovnog prostora. Ugovorom su u članu 2. konstatovali da je Agencija za privatizaciju Republike Srbije svojim Rešenjem br. 903-0804-ZDS/02 od 08.04.2009. godine dala saglasnost prvotuženom za prodaju nepokretnosti koje su predmet prodaje. Tužioci su pravni sledbenici VV iz ...kome je na osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ" br.52/58...) Rešenjem Narodnog Odbora Opštine Vranje br.248 od 07.08.1959. godine nacionalizovana nepokretnost koja je predmet ovde osporenog ugovora o kupoprodaji. Navedenim rešenjem o nacionalizaciji utvrđeno je da je dana 26.12.1958. godine kao dana stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta nacionalizovana i postala društvena svojina poslovna zgrada koja se nalazi u Vranju u ul. ... br. .. koja se nalazi na katastarskoj parceli broj .. upisanoj u posedovni list broj .. KO Vranje. Rešenjem Odeljenja za finansije Narodnog odbora Opštine Vranje br.08-267/59-2 od 29.09.1962. godine bivšem vlasniku VV određena je naknada za nacionalizovanu nepokretnost u iznosu od 145.440,00 dinara. Narodni odbor Oštine Vranje je zatim doneo Rešenje br.01-2909/28 od 25.03.1963. godine kojim je ustupljeno na trajno korišćenje bez naknade prvotuženom zgrada iz opštenarodne imovine koja se nalazi u ul. ... br. .. Hotel „GG" sa 01.01.1963. godine i kojim je odlučeno da prvotuženi preuzima i sve obaveze ukoliko se budu pojavile povodom ove imovine. U trenutku zaključenja spornog ugovora o prodaji nepokretnosti Ov 1501/2009 od 17.07.2009. godine, u registru nepokretnosti imovina koja je predmet osporenog ugovora bila je upisana kao društvena svojina, kao držalac je bio upisan prvotuženi, dok je parcela na kojoj se nalazi predmetna nepokretnost u svojini Republike Srbije, a kao korisnik je bio određen prvotuženi. Prvostepeni sud je uvidom u uverenja nadležnog registra nepokretnosti utvrdio da postoji identitet između nepokretnosti koje su bile predmet nacionalizacije i nepokretnosti koja je bila predmet osporenog ugovora o kupoprodaji. Agencija za restituciju je odlučujući o zahtevu tužilaca donela delimično Rešenje broj 46-042684/2014 od 25.07.2017. godine kojim je usvojen zahtev ovde tužilaca za vraćanje svojine na predmetnim nepokretnostima u naturalnom obliku. Navedeno rešenje Agencije za restituciju potvrdio je drugostepeni organ, a zatim je Upravni sud doneo presudu U.br.1163/2018 od 07.06.2019. godine kojim je poništio rešenje drugostepnog organa i predmet vratio na ponovno odlučivanje upravnom organu. Drugotuženi je kod Republičkog geodetskog zavoda pokrenuo upravni postupak upisa svog prava na nepokretnosti na osnovu ovde osporenog ugovora. Rešenjem RGZ br.952-02-23-5720/2019 od 25.02.2021. godine poništeno je rešenje RGZ-SKN Vranje broj 952-02-9-076-14287/2019 od 02.08.2019. godine i dozvoljena je ispravka greške u pogledu upisa oblika svojine na objektu br. 1 upisanom na katastarskoj parceli broj .. u KO Vranje 1 u listu nepokretnosti br. .. u KO Vranje 1 u državini ovde drugotuženog, tako da umesto upisanog oblika svojine privatna svojina treba da stoji društvena svojina. Navedeno rešenje je konačno, a protiv njega je drugotuženi poveo upravni spor.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev osnovan, jer je osporeni ugovor suprotan prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima, što ga čini ništavim. Prvostepeni sud nalazi da prvotuženi, kao društveno preduzeće, nije imao ovlašćenje da raspolaže predmetnom imovinom u skladu sa čl. 398a Zakona o preduzećima, bez obzira na prethodnu saglasnot Agencije za privatizaciju, da parcela na kojoj se nalazi predmetna nepokretnost je u svojini Republike Srbije, te da prvotuženi nije imao pravo da prometuje ovo svojinsko ovlašćenje na katastarkoj parceli na kojoj se nalazi predmetna nepokretnost u skladu sa člana 3. tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti. Prvostepeni sud zaključuje da je na nacionalizovanim stvarima, vlasnik neposredno postala država, a drugim organima su iste dodeljivane na korišćenje, da je prvotuženi primio nepokretnost na korišćenje, da je mogao da raspolaže nepokretnošću u cilju održavanja, obnavljanja i unapređenja iste, ali ne i da je otuđi. Prvostepeni sud zaključuje da predmet prodaje u oglasu i predmeg ugovora, nije isti, ni sam postupak u vezi sa utvrđivanjem najpovoljnije ponude nije sproveden na način propisan Zakonom i da adrese nepokretnosti koje su bile predmet ugovora i predmet prodajne dokumentacije su pogrešno označene.

Drugostepeni sud je stanovišta da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno prava jer je iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovao presudu. Prema zaključku drugostepenog suda, iz priloženog rešenja od 25.03.1963. godine proizlazi da je ustupljena na „trajno korišćenja" bez naknade, i to iz „opštenarodne imovine" zgrada koja se nalazi u ul. ... br. .., hotel „GG" počev od 01.01.1963. godine, te da pravo korišćenja u konkretnom slučaju obuhvata i pravo raspolaganja, zbog čega drugostepeni sud smatra da je prvotuženi imao pravo raspolaganja na predmetnoj nepokretnosti, te je istu mogao da otuđi zaključenjem ugovora o kupoprodaji nepokretnosti sa drugotuženim, uz prethodnu saglasnost za prodaju od nadležnog državnog organa u skladu sa čl. 398a Zakona o preduzećima („Službeni list SRJ", br. 29. od 26. juna 1996. godine). Nasuprot prvostepenom sudu, drugostepeni sud smatra da je nepokretnost u trenutku prometovanja, zaključenja spornog ugovora, bila u režimu društvene, a ne državne svojine, niti je to mogla postati na osnovu člana 1. stav 2. tačka 3. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, jer prvotuženi u trenutku prodaje nije javno preduzeće, ni ustanova, ni druga organizacija čiji je osnivač Republika Srbija odnosno teritorijalna jedinica, već društveno preduzeće. Predmetni ugovor nije ništav ni zbog razloga propisanih članom 47. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju predmet obaveze prvotuženog kao prodavca prema osporenom ugovoru o kupoprodaji je prodaja i predaja stvari - nepokretnosti koja je u pravnom prometu i za koju je prvotuženi dobio saglasnost za prodaju od nadležnog državnog organa u skladu sa čl.398a Zakona o preduzećima („Službeni list SRJ", br. 29. od 26. juna 1996...). Pored toga, ukoliko se pokaže da stvar koja je predmet kupoprodaje ima pravni nedostatak tj. da postoje pravo trećeg lica koje isključuje, umanjuje ili ograničava kupčevo pravo, a o čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristao da uzme stvar opterećenu tim pravom (čl.508 ZOO), sankcija može između ostalog biti pravo kupca da raskine ugovor, ali pravni nedostatak stvari koja je predmet ugovora o kupoprodaji ne dovodi do ništavosti ugovora o kupoprodaji. Dalje, promet predmetne nepokretnosti, nasuprot zaključku prvostepenog suda, izvršen je u skladu sa imperativnim propisima odredbom člana 14. Zakona o prometu nepokretnosti („Sl. Glasnik RS“, br. 42/98 i 111/2009) kojom je propisano da se otuđenje nepokretnosti iz državne i društvene svojine vrši javnim nadmetanjem ili prikupljanjem pismenih ponuda. Prema dokazima u spisima predmeta predmetna nepokretnost je prodata u postupku javnog prikupljanja ponuda, koji je oglašen u dnevnom listu pokrivenosti na teritoriji Republike Srbije, uz označenje predmeta, prodaje, početne cene, roka za dostavu ponuda, adrese na koju se ponude dostavljaju. Činjenica da je pristigla jedna ponuda i da je ponuđač istog dana obavešten o njenom prihvatanju, ne dovodi u pitanje metod kojim je prodaja sprovedena. Pored toga, drugostepeni sud, smatra neosnovanim navode tužilaca da je osporeni ugovor u ime i za račun prvotuženog potpisalo neovlašćeno lice, s obzirom da je DD kao predsednik skupštine preduzeća prvotuženog imao ovlašćenje za zaključenje osporenog ugovora od strane upravnog odbora prvotuženog br.266 od 17.07.2009. godine na osnovu člana 51. Statuta prvotuženog, kao i na osnovu odluke skupštine prvotuženog od 19.03.2009. godine. Drugostepeni sud dalje navodi, da zemljište, parcela na kojoj se nalazi predmetna nepokretnost jeste u svojini Republike Srbije, pa shodno odredbi člana 3. stav 2. Zakona o prometu nepokretnosti prenosom prava svojine na zgradi izgrađenoj na zemljištu na kome vlasnik zgrade nema pravo svojine, već samo pravo korišćenja, prenosi se i pravo korišćenja na zemljištu na kome se zgrada nalazi, kao i na zemljištu koje služi za redovnu upotrebu zgrade. Pri tome, za prenos prava korišćenja na zemljištu u državnoj svojini zajedno sa prenosom prava svojine na objektu, koji se nalazi na tom zemljištu, nije potrebna saglasnost u smislu člana 8. i 8a. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije. Ovo iz razloga, što je prenosom prava svojine na zgradi, na drugotuženog u skladu sa zakonom preneto i pravo korišćenja na spornim kat. parcelama, kao akcesorno pravo koje prati pravnu sudbinu objekta.

Iz navedenih razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i u celosti odbio tužbeni zahtev tužilaca za utvrđenje ništavost ugovora o kupoprodaji nepokretnosti koji su zaključili tuženi Privredno društvo „Vranje“ d.o.o. Vranje –u stečaju, u svojstvu prodavca, sa tuženim „Leon conditors“ d.o.o. Vranje, dana 17.07.2009. godine, overen pod OV I br. 1501/2009.

Vrhovni sud u celosti prihvata zaključak drugostepenog suda, pa nalazi da revizija tužioca nije osnovana.

Neosnovano revident ukazuje na nepravilnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda, iz razloga što iz priloženog rešenja od 25.03.1963. godine proizlazi da je ustupljena na „trajno korišćenja" bez naknade, i to iz „opštenarodne imovine" zgrada koja se nalazi u ul. ... br. .., hotel „GG" počev od 01.01.1963. godine i kojim je odlučeno da prvotuženi preuzima i sve obaveze ukoliko se budu pojavile povodom ove imovine. U rešenju kojim se dodeljuje pravo na trajno korišćenje predmetne nepokretnosti u društvenoj svojini prvotuženom koristi se izraz opštenarodna imovina, ali se u obrazloženju rešenja potvrđuje da se predmetna nepokretnost nalazi u režimu društvene svojine.

U trenutku zaključenja spornog ugovora prvotuženi je bio društveno preduzeće u postupku privatizacije. Agencija za privatizaciju je imala zakonsku obavezu da kontroliše zakonitost raspolaganja društvenim sredstvima od strane prvotuženog i bio je jedini organ nadležan da odlučuje o pravu društvenog preduzeća na prodaju dela imovine. Predmetni ugovor zaključen uz prethodno dobijenu saglasnost Agencije za privatizaciju (član 2. ugovora), a koja saglasnost Agencije je data Rešenjem br.903- 0804.ZDS/02 od 06.04.2009. godine. Dakle, predmet prodaje je nepokretnost koja je u pravnom prometu i za koju je prvotuženi dobio saglasnost nadležnog organa u skladu sa napred citiranom odredbom člana 398a Zakona o preduzećima. Pri tome u obrazloženju navedenog rešenja o saglasnosti je konstatovano da je utvrđeno da predmet prodaje učestvuje sa 3,54% u knjigovodstvenoj vrednosti imovine preduzeća, da će sredstva od eventualne prodaje preduzeća koristiti za namirenje obaveza prema javnim i drugim preduzećima, za konsolidaciju poslovanja i tekuću likvidnost, kao i da su objekti ruinirani i nerentabilni. Stoga, kako je za otuđenje nepokretnosti koje su bile u društvenoj svojini, bila potrebna saglasnost Agencije za privatizaciju, koja je u konkretnom slučaju i data, to je odluka drugostepenog suda u svemu saglasna shvatanju pojma prava korišćenja društvene svojine koje u sebi sadrži sva svojinska ovlašćenja upravljanja, korišćenja u užem smislu i raspolaganja, što je ekvivalent svojini u građanskopravnom smislu.

U reviziji se u suštini ponavljaju svi razlozi isticani u žalbenom postupku, a koji su pravilno ocenjeni kao neosnovani, pa ih revizijski sud neće detaljnije obrazlagati u ovoj presudi jer bi se na taj način samo ponavljali stavovi izneti od strane drugostepenog suda.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka imajući u vidu da revident nije uspeo sa revizijom.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković