Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 1900/22 od 06.11.2023. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tuženog i preinačena prvostepena presuda u delu odluke o troškovima postupka, tako što je tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka od 160.600,00 dinara, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena i potvređna prvostepena presuda u pobijanom, a nepreinačenom delu. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Predmet tražene pravne zaštite je, između ostalog, naknada na ime podnošenja zahteva za isplatu osigurane sume u vansudskom postupku. Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu prirodu spora, sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i date razloge o osnovanosti tužbenog zahteva, u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon). Ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, za ujednačavanjem sudske prakse, niti je potrebno novo tumačenje prava. O pravu tužioca, drugostepeni sud je odlučio uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, a obrazloženje drugostepene odluke je u skladu je sa postojećom sudskom praksom u tumačenju i primeni materijalnog prava u pogledu obaveze tužioca, kao osiguranog lica, obuhvaćenog polisom osiguranja lica od nesrećnog slučaja, da obavesti osiguravača o nastanku osiguranog slučaja u smislu člana 917. ZOO, i u vezi s tim pravo na naknadu tih troškova, u konkretnom zbog angažovanja punomoćnika koji je advokat. Tuženi ukazuje na postojanje drugačijih odluka što nužno ne znači i drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi isplate podneta je 14.09.2018. godine. Vrednost predmeta spora je 256.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da se radi o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena, to revizija nije dozvoljena, primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković