Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredaba člana 408. u vezi s čl. 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da je revizija tužene neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tuženog, na radnom mestu ..., sa koeficijentom za obračun i isplatu plate od 7,34. U utuženom periodu tuženi je tužilji isplaćivao minimalnu zaradu. Visina potraživanja na ime naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast.

Kod ovako utvrđenog činjeiničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da u minimalnoj zaradi, koja je tužilji isplaćivana u spornom periodu ne može da bude sadržana naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora i zato je usvojio tužbeni zahtev, obavezavši tuženu da isplati tražene naknade u iznosu utvrđenom varijantom iz veštačenja zasnovanom na odredbi člana 32. Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS", br. 50/08, 104/08-aneks, 8/09- aneks II), primenom odredaba čl. 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i 111. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev iz razloga što su u koeficijentu za obračun tužiljine plate sadržane i naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, uz dodatnu argumentaciju da se u pogledu predmetnih prava Opšti kolektivni ugovor nije primenjivao (zbog privremenog odlaganja, a zatim zbog prestanka važenja tog ugovora), a da za ostvarenje tih prava ne postoji pravni osnov ni u posebnim propisima niti u ugovoru o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Pravo zaposlenog na naknadu troškova, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada, ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, propisano je odredbama člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu („Službeni glasnik RS", br. 24/05... 95/18), a odredbama člana 111. stav 1. i 2. istog zakona i pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu, pri čemu se minimalna zarada određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa tim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade. Odredbe tog zakona se primenjuju, na osnovu člana 2. stav 2. tog zakona, i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS", br. 34/01... 157/20) uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3) i propisuje da Vlada utvrđuje i osnovicu za obračun i isplatu plata, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica U službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije (član 3. stav 1), kao i koeficijente za obračun i isplatu plata (član 8. stav 1). Pri tom, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, i sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4).

Koeficijenti za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, odnosno zaposlenih u zdravstvenim ustanovama, utvrđeni su članom 2. stav 1. tačka 13. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS", br. 44/01... 19/21).

Elementi za utvrđivanje plate u utuženom periodu određeni su odredbama identične sadržine, istoimenih kolektivnih ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave (koji su objavljeni u „Službenom glasniku RS", br. 1/15 i 3/18 - člana 91; broj 106/18 - člana 90; br. 96/19, 58/20 - člana 91) tako što se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodatka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata i dela plate po osnovu radnog učinka, u skladu sa zakonom i što osnovna plata pripada zaposlenom koji radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u zdravstvenoj ustanovi pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama (odnosno u zdravstvenim ustanovama), zbog čega nema mesta subsidijarnoj primeni odredaba Zakona o radu, koji bi se primenjivao samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih ne bi bili uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, proizilazi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredbe člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu.

S obzirom da pravo na zasebnu naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora zaposlenih u zdravstvenim ustanovama nije predviđeno Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, a nije ni pomenutim posebnim kolektivnim ugovorima, i da je naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres u utuženom periodu isplaćivana tužilji kroz koeficijent za obračun njene plate, tužilji ne pripada pravo na dodatnu isplatu naknade ovih troškova koju potražuju tužbom, bez obzira na činjenicu što joj je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužiljin zahtev neosnovan. Činjenica da je tužilji u utuženom periodu isplaćivana minimalna zarada (kao ona osnovna plata koja se isplaćuje u toj visini i u situaciji kada je bila niža od minimalne zarade) nije od uticaja na drugačiju odluku, jer ona ne aktivira prava iz Zakona o radu kao opšteg zakona.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković