Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom čenjeničnom stanju, tuženi je 16.11.2008. godine sa Fondom za razvoj Autonomne pokrajine Vojvodina zaključio ugovor o namenskom kreditu u iznosu od 4.980.000,00 dinara sa rokom vraćanja od pet godina, u koji se uračunava i grejs period od 12 meseci počev od puštanja kredita u tečaj. Tuženi se zaključenjem ugovora saglasio da se izvrši korekcija vrednosti plasiranih sredstava, tako da se iznos duga utvrđuje u valuti evro po prodajnom kursu Narodne banke Srbije na dan puštanja kredita u tečaj i preračunava u dinare po istom kursu na dan dospeća, odnosno plaćanja anuiteta, kao i da korigovana vrednost kredita predstavlja osnovicu za obračun ugovorne kamate. Ugovorena je obaveza tuženog na plaćanje kamate po stopi od 4.2% godišnje i interkalarne kamate po istoj stopi za period mirovanja otplate kredita, koja se pripisuje glavnom dugu. Aneksom ugovora od 21.09.2012. godine produžen je rok vraćanja kredita za godinu dana. Tuženi u periodu otplate kredita nije vršio plaćanje anuiteta - počev od 31.03.2009. godine nalazi se na izdržavanju izrečene zatvorske kazne u trajanju od 16 godina. Tužilac je vodio protiv tuženog dva izvršna postupka radi naplate svog novčanog potraživanja iz označenog ugovora, i na taj način naplatio je deo svog potraživanja u iznosu od 1.688.782,00 dinara. Dugovanje tuženog na dan 14.08.2019. godine iznosi ukupno 9.901.730,75 dinara. U taj iznos uračunata je glavnica od 6.657.725,61 dinara, ugovorna kamata u iznosu od 599.773,66 dinara i preostala zatezna kamata u iznosu od 2.648.231,47 dinara.

Davalac kredita iz navedenog ugovora prestao je da postoji na osnovu Odluke o prestanku rada Fonda za razvoj Autonomne pokrajine Vojvodine („Službeni list Autonomne pokrajine Vojvodine“ broj 3/12 i 40/12). Sva imovina, prava, obaveze i arhiva fonda sa stanjem na dan prestanka njegovog rada, a najkasnije 30.06.2013. godine, preneta su na osnivača Autonomnu pokrajinu Vojvodine - Vladu Autonomne pokrajine Vojvodine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tuženi duguje po ugovoru o kreditu ukupan iznos od 9.901.730,75 dinara i da je tužilac, saglasno članovima 12. i 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ovlašćen da od njega zahteva ispunjenje te obaveze sa zateznom kamatom od 14.08.2019. godine na iznos glavnice od 7.250.449,27 dinara. Po stanovištu tog suda, okolnost da se tuženi nalazi na izdržavanju dugogodišnje zatevorske kazne nema uticaja na njegovu obavezu vrćanja kredita i primenu članova 133, 137. i 354. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je delimično usvojio žalbu tuženog i preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev za isplatu zatezne kamate na iznos od 599.773,66 dinara - obračunatu ugovornu kamatu, od 14.08.2019. godine do isplate, a u preostalom delu je potvrdio prvostepenu presudu. I po stanovištu tog suda, tuženi se neosnovano poziva na odredbu člana 354. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da obaveza prestaje kad njeno ispunjenje postane nemoguće usled okolnosti zbog kojih dužnik neodgovara (stav prvi), jer se pod te okolnosti ne može podvesti upućivanje tuženog na izdržavanje zatvorske kazne zbog izvršenog krivičnog dela. Takođe je kao neosnovano ocenjeno pozivanje tuženog na odredbu člana 133. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da nije tražen raskid ugovora o kreditu, a to je inače moguće tražiti zbog okolnosti koje su nastupile posle zaključenja ugovora i otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ali se na njih ne može pozivati strana koja je te okolnosti mogla izbeći.

Revizijom tuženog se ukazuje na pogrešnu primenu člana 133. Zakona o obligacionim odnosima. Takvi navodi su neosnovani i oni su već bili cenjeni tokom prvostepenog i drugostepenog postupka, a razloge koji su nižestepeni sudovi o njima dali prihvata i revizijski sud, zbog čega je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Međutim, po oceni Vrhovnog suda, pogrešno je primenjeno materijalno pravo kada je tuženi obavezan da plati iznos od 2.648.231,47 dinara. Označeni novčani iznos predstavlja obračunatu zateznu kamatu, umanjenu za iznose naplaćene u izvršnom postupku, pri čemu tokom ovog postupka nije razjašnjeno da li je obračun zatezne kamate vršen na ukupne iznose anuiteta u koje je uračunata i obračunata ugovorna kamata. Ova činjenica je bitna za pravilnu primenu materijalnog prava. Zakon o obligacionim odnosima u načelu zabranjuje anatocizam - naplatu kamate na dospele a neisplaćene kamate. Prema odredbi člana 279. stav 1. tog zakona, na dospelu a neisplaćenu ugovornu ili zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata, izuzev kada je to zakonom određeno. Izuzetak od pravila iz navedene odredbe sadržan je u članu 400. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, ali se on odnosi samo na kreditno poslovanje banaka i drugih bankarskih organizacija. Pravni prethodnik tužioca - davalac kredita nije banka ili bankarska organizacija, pa se na njegov kreditni odnos sa tuženim ne može primeniti član 400. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, kao izuzetak od pravila da na dospelu ugovornu i zateznu kamatu ne teče kamata.

Iz tih razloga, obe nižestepene presude su ukinute u delu kojim je tuženi obavezan na plaćanje zatezne kamate, obračunate i pripisane glavnom dugu, i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će uz pomoć veštaka utvrditi da li je zatezna kamata, koju je tuženi dužan platiti kao deo ukupnog dugovanja, obračunata na ukupan iznos anuiteta (glavnicu sa ugovorenom kamatom) ili samo na deo anuiteta koji predstavlja glavnicu, i u zavisnosti od toga odlučiti o visini obaveze tuženog na plaćanje i tog dela tužiočevog potraživanja.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od ishoda spora.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković