- iznos od 4.422,29 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.12.2018. godine, do isplate,

- iznos od 4.887,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.01.2019. godine, do isplate,

- iznos od 4.572,91 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.03.2019. godine, do isplate,

- iznos od 2.514,16 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.04.2019. godine, do isplate,

- iznos od 5.093,01 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.05.2019. godine, do isplate,

- iznos od 5.551,26 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.08.2019. godine, do isplate, kao i da na dosuđene iznose uplati za tužioca doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za PIO zaposlenih.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 268.378,00 dinara, u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 809/20 od 13.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada, isplati pojedinačne opredeljene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, bliže određene ovim stavom izreke, kao i da za tužioca na dosuđene iznose uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za PIO zaposlenih. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati 1.950,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2127/23 od 02.06.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, potvrđena prvostepena presuda i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio posebnu reviziju u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US i 55/14), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). U drugom stavu istog člana, propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava prvog ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog suda, u ovom sporu postoji potreba za odlučivanjem o reviziji predviđenoj navedenom odredbom (posebna revizija), radi ujednačavanja sudske prakse o pravu zaposlenog na uvećanje zarade po osnovu smenskog rada u situaciji kada je takav rad, kao uslov rada zaposlenog, vrednovan kroz koeficijent za obračun i isplatu osnovne zarade. Iz tog razloga odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme. U spornom periodu tužilac je rad obavljao tako što je radio po utvrđenom rasporedu 12 sati rada, pa 24 sata odmora, pa 12 sati rada. Tuženi je za tako obavljeni rad vršio obračun i isplatu zarade u skladu sa članom 30. Posebnog kolektivnog ugovora za EPS, ali bez uvećanja zarade za 8,9% po osnovu smenskog rada, u skladu sa članom 38. Posebnog kolektivnog ugovora. Tuženi po tom osnovu za sporni period duguje tužiocu 63.555,96 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, jer u navedenom vremenskom periodu tužilac nije radio u smenama, s obzirom da način rada tužioca nema karakter smenskog rada i zato nema pravo na uvećanu zaradu u skladu sa odredbama člana 55. stav 4. i 108. stav 4. Zakona o radu.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 108. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/05, ...75/14), propisano je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama.

Prema odredbi člana 38. Posebnog kolektivnog ugovora za JP EPS od 28.01.2015. godine, predviđeno je da se osnovna zarada zaposlenog uvećava, između ostalog, za rad u smenama 8,9%.

Direktivom EU 2003/88/EC smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja koji može biti neprekidan ili sa prekidima (kontinuiran ili diskontinuiran).

Iz navedenog proizlazi da kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu onda se radi o smenskom radu, a ne o preraspodeli radnog vremena. Između smenskog rada i preraspodele radnog vremena postoje suštinske razlike i smenski rad postoji uvek kada se rad zaposlenog odvija prema postojećem rasporedu, pa i po principu 12/36, odnosno 12/24, jer ovakav raspored rada nije bio privremen (zbog izvršavanja određenog posla u utvrđenim rokovima, sezonskih poslova, povećanog obima posla i sl.), već naprotiv zaposleni su radili na ovaj ustaljeni način uvek, a što je upravo karakteristika rada koji se obavlja u smeni.

Zaposleni na istim poslovima na kojima je radio i tužilac smenjivali su se prema unapred utvrđenom redosledu, što znači da je u konkretnom slučaju obavljan smenski rad. Kako tuženi nije sporio da je tužilac rad obavljao na izloženi način, niti je osporio visinu potraživanja tužioca utvrđenu veštačenjem, to su tužiocu dosuđeni iznosi kao u izreci.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je preinačio nižestepene presude, usvojio tužbeni zahtev tužioca i na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluka sadržana u stavu drugom izreke doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP. Tužilac je uspeo u postupku, te je tuženi obavezan da mu naknadi parnične troškove u iznosu od 268.378,00 dinara. Tužiocu su dosuđeni opredeljeni troškovi koji obuhvataju: sastav tužbe i tri obrazložena podneska po 9.000,00 dinara, zastupanja na tri održana ročišta po 10.500,00 dinara, zastupanja na četiri neodržana ročišta po 6.000,00 dinara, sastav žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, za troškove naknade za prevoz sopstvenim vozilom 52.920,00 dinara i za obavljanje poslova izvan sedišta advokatske kancelarije 42.000,00 dinara, sve prema članu 9. i 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata važećoj u trenutku presuđenja, odnosno izjavljivanja revizije („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...37/21), naknadu za obavljeno veštačenje 6.000,00 dinara, kao i troškovi sudskih taksi za: tužbu, prvostepenu odluku, žalbu i drugostepenu odluku po 4.442,00 dinara, reviziju 8.884,00 dinara i revizijsku odluku 13.326,00 dinara, odmereno prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15).

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković