Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/2011...10/2023) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je podneo tužbu protiv tuženog radi utvrđenja postojanja radnog odnosa kod tuženog u periodu od 15.06.2017. godine do 30.06.2017. godine, navodeći da je u navedenom periodu kod tuženog faktički obavljao rad bez zaključenog ugovora o radu, i isplatu zarade odnosno razlike zarade za period od 01.07.2017. godine do 31.03.2018. godine, u kom periodu je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu. Tužilac je istakao da je u navedenom periodu kod tuženog radio prekovremeno na dane praznika, da od strane tuženog nije isplaćen regres za godišnji odmor niti topli obrok. Tuženi je osporio tužbeni zahtev u celosti navodeći da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje postojanja radnog odnosa, da isti u periodu od 15.06.2017. godine do 30.06.2017. godine nije radio kod tuženog, kao i da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca u pogledu isplate traženih novčanih potraživanja, za period od 01.07.2017. godine do 31.03.2018. godine, da je tužiocu kako zarada tako i naknada zarade po svim osnovima isplaćena u celosti, delom preko računa, delom na ruke - blagajni tuženog. Visina spornog potraživanja utvrđena je nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko- finansijske struke, kojim nalazom je utvrđeno da tužiocu na ime manje isplaćene zarade pripada iznos od 84.600,00 dinara.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi postojanje radnog odnosa kod tuženog, da je obavljao faktički rad bez ugovora o radu u periodu od 15.06.2017. godine do 30.06.2017. godine, odbili tužbeni zahtev tužioca za uplatu razlike na ime zarade i naknade zarada, kao i zahtev za uplatu doprinosa za utuženi period, smatrajući da tužilac nije pružio odgovarajuće dokaze kojima bi potkrepio svoje navode.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 30. stav 1. Zakona o radu propisano je da se radni odnos zasniva ugovorom o radu. Ugovor o radu zaključuju zaposleni i poslodavac (stav 2), ugovor o radu smatra se zaključenim kada ga potpišu zaposleni i poslodavac (stav 3).

Odredbom člana 32. stav 1. istog Zakona propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku.

Vrhovni sud, ocenjuje da su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog, jer tužilac nije pružio odgovarajuće dokaze kojim bi dokazao svoje navode.

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Odredbom člana 105. stav 1. Zakona o radu propisano je da zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za ugovoreni rad, vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog, poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i slično) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, a stavom drugim je propisano da pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra se zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade.

Imajući u vidu utvrđene činjenice i citirane zakonske odredbe, pravilno su postupili nižestepeni sudovi kada su odbili zahtev tužioca za isplatu razlike između isplaćene zarade i zarade koju tužilac potražuje, jer iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, proizlazi da tužiocu na ime manje isplaćene zarade pripada iznos od 84.600,00 dinara i pripadajući doprinosi za obavezno osiguranje. Međutim, u samom nalazu veštak je naveo da za iznose koji su u obračunima zarada prikazani u koloni za isplatu na blagajni u spisima predmeta ne postoji dokaz da su ti iznosi isplaćeni. Iznos koji je veštak utvrdio da tužiocu pripada na ime manje isplaćene zarade identičan je sa iznosima koje je tužilac primio na ruke, što je potvrdio i sam tužilac izjavom prilikom saslušanja u svojstvu parnične stranke i naveo je: „Svaki zaposleni pregledao je kovertu, prebrojao novac pa potpisao“, te je tuženi ispunio svoju obavezu u smislu isplate predmetnog potraživanja.

Neosnovani su navodi istaknuti u reviziji da je tužilac u vremenskom periodu od 15.06.2017. godine do 30.06.2017. godine, svakodnevno dolazio na rad kod poslodavca i da je na taj način ostvario prava iz radnog odnosa, imajući u vidu da saslušani svedoci tokom prvostepenog postupka nisu mogli da se izjasne precizno o tome kada je tužilac počeo sa radom, odnosno da potvrde navode tužioca da je u spornom periodu za koji se traži utvrđenje radnog odnosa tužilac radio kod tuženog.

Navodi tužioca istaknuti u reviziji da u ovom postupku nisu veštačeni ni prekovremeni rad ni rad za vreme državnih praznika, kao i naknade za nekorišćenje godišnjeg odmora, da nije bilo elemenata za odbijanje zahteva, su bez osnova zbog toga što nisu predmet ovog spora nakon preciziranja tužbenog zahteva tužioca podneskom od 02.12.2021. godine.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, pa ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Tužilac nije uspeo u revizijskom postupku, pa nema pravo na troškove tog postupka koje je tražio i opredelio, u smislu člana 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković