Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23- drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na radnom mestu ..., prvo od 14.10.2019. godine do 19.02.2020. godine na određeno vreme, a od 19.02.2020. godine do 10.12.2020. godine na neodređeno vreme, sa punim radnim vremenom u trajanju od 40 sati nedeljno. Prilikom zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme, 19.02.2020. godine, tužilja je dala pisanu izjavu o svom zdravstvenom stanju, trudnoći i porodičnom statusu. U navedenoj izjavi je navela da ima zdravstvene probleme sa aritmijom i štitnom žlezdom, ne navodeći da je, pre zasnivanja radnog odnosa kod tuženog, zadobila tešku telesnu povredu u vidu sitnih preloma leve ruke, niti da je ta povreda ostavila bilo kakve posledice po njeno opšte zdravstveno stanje. Tokom 2020. godine tužilja je pretrpela dve povrede na radu. Prvu - dana 02.07.2020. godine u vidu preloma baze četvrte metakarpalne kosti leve šake, zbog koje je bila privremeno sprečena za rad do 21.09.2020. godine, nakon čega je premeštena na drugo radno mesto i drugu - dana 02.10.2020. godine u vidu povrede leve ruke, zbog koje je bila privremeno sprečena za rad do 09.12.2020. godine. Tužilji je za vreme obe privremene sprečenosti za rad isplaćivana naknada zarade u punom iznosu. Pored toga, o obe povrede tuženi je sačinio izveštaje i prijavio ih Inspekciji za bezbednost na radu. Po zaključenju bolovanja, dana 10.12.2020. godine, tužilja se javila na posao, za rad u prvoj smeni, na prethodnom radnom mestu, te kako nije bila na spisku raspoređenih radnika, rečeno joj je da se javi smenovođi, koji je uputio da sačeka nekog od nadležnih. Tom prilikom menadžer proizvodnje kod tuženog je tužilju, nakon što mu je iznela svoj problem, uputio da ode na bolovanje, te da se vrati kada se bude bolje osećala. Međutim, zbog nemogućnosti da zakaže pregled kod lekara usled pandemije virusa Kovid, bolovanje nije moglo da joj bude produženo, te je, po savetu izabranog lekara, zakazala pregled kod fizijatra u privatnoj klinici, na koji je morala da sačeka naredna dva do tri radna dana. O navedenom pregledu obavestila je organizatora ljudskih resursa kod tuženog, predloživši da je u međuvremenu rasporede na drugo radno mesto, što nije prihvaćeno. Umesto toga tužilji je ponuđeno da potpiše sporazumni raskid radnog odnosa dok se ne oporavi, s tim da će nakon toga moći da se vrati na rad kod tuženog, što nije prihvatila. Potom je tužilji dat blanko papir na koji je trebalo da upiše tadašnji datum, što je i učinila, da bi naknadno videla da se radi o Sporazumu o prestanku radnog odnosa. Utvrđeno je i da je navedeni Sporazum, koji tužilja kritičnom prilikom nije potpisala, već sadržao njen potpis, odnosno da ga je tužilja ranije blanko potpisala. Ovaj sporazum je bio tipskog karaktera, tj. sadržajno je prethodno sastavljen, tako što su se na prvoj strani naknadno unosili podaci zaposlenog na koga se sporazum odnosi, a na poslednjoj, odnosno drugoj strani se nalazila konstatacija o broju sačinjenih primeraka, mestu zaključenja sa datumom koji se naknadno unosi, kao i potpisi direktora tuženog i zaposlenog. Na istovetan način sačinjeno je i Obaveštenje uz Sporazum o prestanku radnog odnosa, sa izjavom o dostavljanju obaveštenja.

Utvrđeno je i da je praksa kod tuženog bila da se zaposlenima na liniji dok obavljaju posao donose određena dokumenta, između ostalog i blanko papiri, radi potpisivanja, na koji način je, u prethodnom periodu, određenim zaposlenima kod tuženog, sporazumno prestao radni odnos. Takođe, i tužilja je, prilikom predavanja lekarske dokumentacije, blanko potpisala određene parire koji su joj dati uz objašnjenje da ne bi morala da dolazi dok je na bolovanju.

Napred navedeno činjenično stanje utvrđeno je ocenom dokaza izvedenih od strane drugostepenog suda, koji je postupio u skladu sa odredbom člana 383. stav 3. ZPP i primenom člana 387. st. 1. i 6. ZPP, ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o tužbenim zahtevima. Drugostepeni sud je primenom odredbe čl. 175. tačka 3) i 177. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev tužilje za poništaj Sporazuma o prestanku radnog odnosa od 10.12.2020. godine i vraćanje na rad, ocenivši, da su iskazi saslušanih svedoka, suprotno iskazu tužilje, nelogični i kontradiktorni u delu da je tužilja kritičnog dana svojom voljom prihvatila sporazumni raskid radnog odnosa i da je tada potpisala Sporazum o prestanku radnog odnosa odnosno Izjavu o dostavljanju obaveštenja uz sporazum o prestanku radnog odnosa, zbog čega ih nije prihvatio.

Drugostepeni sud nalazi da je, saglasno čl. 175. tačka 3) i 177. Zakona o radu, osnov za prestanak radnog odnosa, između ostalog, i sporazum koji zaključuju poslodavac i zaposleni. Smatra se da je sporazum zaključen kada poslodavac i zaposleni postignu saglasnost kako o prestanku radnog odnosa, tako i u pogledu ostalih pitanja koja su od značaja za prestanak radnog odnosa (dan prekida rada, isplata neisplaćenih zarada i drugih primmanja po osnovu rada, prava u pogledu iskorišćenog godišnjeg odmora i dr), pri čemu, da bi proizvodio radno-pravno dejstvo, mora da bude rezultat slobodno izražene volje. Sporazum po svojoj pravnoj prirodi predstavlja dvostrano-obavezni ugovor koji mora biti sastavljen u pismenoj formi i potpisan od strane ugovorača, a zaključuje se dobrovljno, tj. saglasnošću volja poslodavca i zaposlenog i predstavlja izraz njihove slobodne volje. Navedenu okolnost, po stanovištu drugostepenog suda, prvostepeni sud nije pravilno cenio, jer je u konkretnom slučaju izostala saglasnost tužilje radi zaključenja predmetnog Sporazuma, budući da isti nije potpisala tada, već je iskorišćen njen blanko potpis pribavljen u skladu sa praksom kod tuženog da se zaposlenima daju na potpis blanko dokumenta.

Pri tom, iako Zakon o radu ne propisuje obavezan sadržaj Sporazuma, niti razloge iz kojih se može zaključiti, bitno je da između ugovornih strana dođe do saglasnosti volja, pri čemu inicijativu za zakljčenje Sporazuma mogu dati i poslodavac i zaposleni. Pre potpisivanja sporazuma poslodavac je dužan da zaposlenog, pisanim putem, obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.

Kod navedenog, drugostepeni sud je zaključio da stranke potpisivanjem sporazuma nisu iskazale saglasnost volja u pogledu prestanka radnog odnosa tužilje, u situaciji kada je potpis na sporazumu nesumnjivo bio tužiljin, ali da je utvrđeno da ona toga dana ništa nije potpisala, osim što je dopisala datum na dokumentu koji joj je dat od strane zaposlenog u kadrovskoj službi i koji je naknadno pročitala. U konkretnom slučaju ne radi se o situaciji da se tužilja naknadno predomislila u pogledu sporazumnog raskida radnog odnosa, već nije ni inicijalno imala volju da joj radni odnos prestane, čak ni na osnovu sporazuma, što po oceni drugostepenog suda ukauzje na ništavost predmetnog sporazuma. Pored toga, po oceni drugostepenog suda, pogrešan je i zaključak prvostepenog suda da tužilja nije postupala sa dužnom pažnjom prilikom zaključenja ugovora, te da na strani tužilje nisu postojale mane volje.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema odredbi člana 175. tačka 3) Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 (Odluka Ustavnog suda), 113/2017, 95/2018 (Autentično tumačenje)) radni odnos prestaje sporazumom između zaposlenog i poslodavca.

Prema odredbi član 177. istog zakona, radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog (stav 1). Pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pismenim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti (stav 2).

Iz navedenih odredaba Zakona o radu proizlazi da je sporazum zaključen kada poslodavac i zaposleni o tome postignu saglasnost, da se zaključuje u pisanoj formi, pa stoga mora biti napisan i potpisan, jer je pisana forma uslov punovažnosti sporazuma, kao i da sporazum treba da bude proizvod podudarne volje poslodavca i zaposlenog, izražene slobodno, jasno i nedvosmisleno, tj. bez mana volje. Kako je u postupku utvrđeno da je izostala saglasnost tužilje za zaključenje predmetnog Sporazuma, to je pravilno drugostepeni sud ocenio da nisu bili ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa tužilji.

S obzirom da je tužilji nezakonito prestao radni odnos, pravilna je i odluka drugostepenog suda, o vraćanju tužilje na rad, jer je posledica poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu reintegracija zaposlenog na osnovu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Pravilno je odbačena tužba tužilje u odnosu na deo tužbenog zahteva kojim je tražila da se obaveže tuženi da je vrati na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, s obzirom da je raspoređivanje zaposlenih u isključivoj nadležnosti poslodavca.

Vrhovni sud je cenio navode revizije pa je našao da se revizijom prvenstveno ukazuje na nepotpuno i pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što nije razlog za reviziju u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

S obzirom na izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena kao neosnovana, odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 165. u vezi člana 153. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Kako troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, Vrhovni sud je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković