Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju, zahtevajući troškove revizijskog postupka.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23- drugi zakon), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Somboru St 3/2017 od 20.03.2017. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „Aleksa Šantić“ a.d. Sombor zbog trajne nesposobnosti plaćanja, a za stečajnog upravnika je imenovana Agencija za licenciranje stečajnih upravnika. Zaključkom o listi priznatih i osporenih potraživanja Privrednog suda u Somboru St 3/2017 od 13.02.2018. godine, tužiocu je priznato neobezbeđeno potraživanje od 12.641.263,69 dinara i svrstano u treći isplatni red, a koje je prijavio podnošenjem blagovremene prijave potraživanja u postupku stečaja. Rešenjem Privrednog apelacionog suda u Beogradu Rž St 1707/21 od 10.05.2021. godine usvojena je žalba predlagača „Fish corp 2000“ d.o.o. Beograd i preinačeno rešenje Privrednog suda u Somboru R4 St 412/21 od 13.03.2021. godine, te je utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Somboru St 3/17. Odlukom Agencije za privatizaciju od 12.02.2009. godine prenet je kapital preduzeća „Aleksa Šantić“ a.d. Sombor Akcijskom fondu Republike Srbije usled raskida ugovora o prodaji 70% društvenog kapitala overen pod Ov II br. 5465/07 od 02.10.2007. godine, zbog neplaćanja druge rate kupoprodajne cene.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su na osnovu člana 22. stav 1. i 2., člana 31. stav 1., 2. i 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao i člana 1. stav 1. Protokola 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zaključili da je za tužioca nastala imovinska šteta zbog nemogućnosti da naplati utvrđeno potraživanje u stečajnom postupku nad dužnikom „Aleksa Šantić“ a.d. Sombor u stečaju, što predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije, pa je tužena odgovorna za obeštećenje tužioca zbog neizvršavanja sudskih odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom i za neefikasnost sprovođenja stečajnog postupka, pošto tužiočevo pravo na suđenje u razumnom roku nije poštovano. Postupak stečaja, koji je hitan još uvek nije završen, zbog čega je i utvrđeno da je tužiocu u stečajnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Kako organi tužene države nisu preduzeli neophodne mere da omoguće naplatu priznatog potraživanja stečajnog poverioca u stečajnom postupku pokrenutim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim kapitalom postoji odgovornost tužene predviđena članom 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Prema navedenoj odredbi odgovornost tužene Republike Srbije je objektivna, a nisu utvrđeni propusti tužioca, usled čega bi tužena mogla biti u potpunosti ili delimično oslobođena od odgovornosti. Pri tome, imali su u vidu da se objektivna odgovornost Republike Srbije za štetu zbog nemogućnosti namirenja potraživanja konstituiše ne samo zbog nemogućnosti namirenja potraživanja dosuđenih pravnosnažnom sudskom odlukom, već i utvrđenim odlukama stečajnih organa, a u konkretnom slučaju zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja Privrednog suda u Somboru St 3/2017 od 13.02.2018. godine tužiocu je priznato neobezbeđeno potraživanje u iznosu od 12.641.263,69 dinara, koje je prijavio podnošenjem blagovremene prijave potraživanja u postupku stečaja nad dužnikom „Aleksa Šantić“ a.d. Sombor.

Vrhovni sud nalazi da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je usvojen tužbeni zahtev tužioca za naknadu imovinske štete u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja tužioca prema stečajnom dužniku „Aleksa Šantić“ a.d. Sombor - u stečaju, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Somboru u predmetu St 3/2017, na šta se osnovano ukazuje revizijom tužene.

Pravilo o objektivnoj odgovornosti Republike Srbije, primenjeno na slučaj naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ne znači da je utvrđenjem povrede tog prava tužilac stekao pravo na naknadu imovinske štete koju je tužena dužna da mu nadoknadi. Uslov za odgovornost tužene u konkretnom slučaju je postojanje uzročno-posledične veze između rada njenih organa i nastale štete u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pored toga, tužilac u toku ovog parničnog postupka nije dokazao u smislu člana 231. ZPP, da bi novčani iznos dobijen prodajom stečajnog dužnika bio dovoljan za isplatu njegovog utvrđenog potraživanja, koje je svrstano u treći isplatni red, u smislu člana 54. Zakona o stečaju i da je kod takve pozitivne imovinske sposobnosti, isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnih organa, za koje odgovara tužena, izostalo potpuno namirenje tužioca u stečajnom postupku.

Prema odredbama materijalnog prava sadržanih u članovima 32. stav 1, 35. stav 2. i 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG” - Međunarodni ugovori, br. 9/2003, 5/2005, 7/2005, „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori”, br. 12/2010, 10/2015), člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članova 31. i 32. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS”, br. 40/15) tužena Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, a kako stoji i u zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine. Prema dopunjenom zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine (kojim je dopunjen navedeni zaključak) u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koji ne spadaju u navedenu kategoriju, nužno je utvrđivati uzročno- posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda, što u ovom postupku nije dokazano.

U konkretnom slučaju nenamireno potraživanje tužioca nije potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, već komercijalno potraživanje iz odnosa dva privredna subjekta, za čiju naplatu tužena ne može biti odgovorna, imajući u vidu sve okolnosti utvrđene u ovom postupku.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka, opredeljeno traženi po vrsti i visini, za radnje preduzete preko javnog pravobranioca (član 162. ZPP), i to: za sastav odgovora na tužbu 37.500,00 dinara, pristup na jedno održano ročište 39.000,00 dinara, za sastav žalbe 18.000,00 dinara i sastav revizije 112.500,00 dinara, ukupno 207.000,00 dinara, krećući se u granicama postavljenog zahteva za naknadu troškova, sve primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković