U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Bojana Ratković, advokat iz ..., protiv tuženog Fonda za razvoj Republike Srbije, koga u postupku po reviziji zastupa punomoćnik Aleksandar Petković, advokat iz ..., radi utvrđivanja nedozvoljenosti izvršenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3173/21 od 27.01.2022. godine, u sednici održanoj 27.03.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3173/21 od 27.01.2022. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Prokuplju P 1017/2019 od 06.07.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno prema tuženom da je nedozvoljeno izvršenje određeno rešenjem Osnovnog suda u Prokuplju II 3951/16 od 16.12.2016. godine na predlog izvršnog poverioca Fonda za razvoj Republike Srbije, a prema izvršnom dužniku AA iz ..., na osnovu založne izjave overene pred Opštinskim sudom u Prokuplju Ov 4634/2006 dana 13.11.2006. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 293.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3173/21 od 27.01.2022. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se prema tuženom utvrdi da je nedozvoljeno izvršenje određeno rešenjem Osnovnog suda u Prokuplju II 3951/16 od 16.12.2016. godine na predlog izvršnog poverioca Fonda za razvoj Republike Srbije prema izvršnom dužniku AA iz ..., a na osnovu založne izjave overene pred Opštinskim sudom u Prokuplju Ov 4634/2006 od 13.11.2006. godine i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca sa zahtevom za naknadu troškova povodom njegovog sastava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca dozvoljena, ali da nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su 01.11.2006. godine zaključile ugovor o dugoročnom kreditu, kojim je tužiocu odobren kredit u iznosu od 1.500.000,00 dinara sa rokom otplate od četiri godine i grejs periodom koji traje do 30.09.2007. godine. Ugovorena je otplata kredita u tromesečnim anuitetima koji dospevaju 31.03, 30.06, 30.09. i 31.12. u godini. Kao instrument obezbeđenja potraživanja iz predmetnog ugovora o kreditu, u korist tuženog kao davaoca kredita ustanovljena je hipoteka na nepokretnosti tužioca – katastarskoj parceli broj .. KO ..., upisanoj u listu nepokretnosti broj .. KO ... . Hipoteka je vrednosti 18.987,34 evra (uvećana za kamate i troškove) i upisana je na osnovu založne izjave date od strane tužioca kao vlasnika nepokretnosti, koju je potpisao on i njegova supruga i koja je overena pred Opštinskim sudom u Prokuplju pod brojem Ov 4634/2006 dana 03.11.2006. godine. Iz sadržine založne izjave utvrđeno je da tužilac bezuslovno izjavljuje da pristaje da tuženi kao obezbeđenje potraživanja po ugovoru o kreditu upiše izvršnu vansudsku hipoteku prvog reda na njegovoj nepokretnosti. Tužilac je u založnoj izjavi izričito izjavio da je hipotekarna nepokretnost u njegovoj državini, a istu je potpisala i dala saglasnost njegova supruga. Kako tužilac nije izmirio svoje obaveze po predmetnom ugovoru o kreditu, tuženi je podneo predlog za izvršenje na osnovu založne izjave kao izvršne isprave radi naplate novčanog potraživanja od 3.070.397,53 dinara na nepokretnosti izvršnog dužnika, ovde tužioca. Osnovni sud u Prokuplju je doneo rešenje Ii 3951/16 od 16.12.2016. godine kojim je dozvolio predloženo izvršenje. Po žalbi tužioca kao izvršnog dužnika, Viši sud u Prokuplju je doneo rešenje Gž 663/17 od 31.05.2017. godine kojim je odbijena žalba izvršnog dužnika i potvrđeno rešenje o izvršenju Ii 3951/16 od 16.12.2016. godine. U vreme davanja založne izjave, sada pokojna majka tužioca BB imala je prijavljeno prebivalište u selu ..., dok je njegova sestra VV radila u Nišu, ali je dolazila i živela u ovom selu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio nedozvoljenim predloženo i određeno izvršenje na osnovu založne izjave tužioca overene pred Opštinskim sudom u Prokuplju Ov 4634/2006 dana 03.11.2006. godine, smatrajući da ista u konkretnom slučaju ne sadrži sve potrebne odredbe propisane članom 15. stav 3. Zakona o hipoteci („Službeni glasnik RS“ br. 115/05), koji je bio na snazi u vreme sačinjavanja predmetne založne izjave, jer je izostala saglasnost tužiočeve sestre i sada pokojne majke koje su tada bile u neposrednoj državini nepokretnosti koja je predmet hipoteke. Prema utvrđenju toga suda, zasnovanog na iskazu tužiočeve sestre koja je saslušana kao svedok u postupku, ona i majka tužioca su živele u zajedničkom domaćinstvu sa tužiocem u vreme kada je tužilac dao predmetnu založnu izjavu na osnovu koje je upisana hipoteka na porodičnoj kući u korist tuženog. Shodno takvom utvrđenju, činjenično-pravni zaključak ovog suda je da je bila potrebna i njihova izjava kao trećih lica koja imaju neposrednu državinu hipotekovane nepokretnosti u smislu odredbe člana 15. stav 3. tačka 4) tada važećeg Zakona o hipoteci, a zbog izostanka njihove izjave prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za nedopustivost izvršenja.

Drugostepeni sud nije prihvatio činjenično-pravni zaključak prvostepenog suda da predmetna založna izjava tužioca nije sastavljena u svemu shodno tada važećim odredbama člana 15. Zakona o hipoteci, smatrajući da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Prema obrazloženju pobijane presude ovog suda, tužilac nije dokazao da su u momentu sačinjavanja založne izjave njegova majka i sestra kao treća lica imale neposrednu državinu na hipotekovanoj nepokretnosti, odnosno da su u njoj živele, obrazlažući ovakav svoj zaključak time da iz sadržine pročitanog pisanog dokaza – dopisa PS Žitorađa proizilazi samo da je majka tužioca za života imala prijavljeno prebivalište u selu ..., iz čega se ne može zaključiti da je imala i neposrednu državinu hipotekovane nepokretnosti, niti se to može zaključiti iz iskaza tužiočeve sestre saslušane kao svedoka koja je izjavila da je u to vreme radila u Nišu, ali da je dolazila u selo ... gde je živela, kao i njena majka. Kako predmeta založna izjava sadrži izričitu izjavu tužioca da je hipotekovana nepokretnost u njegovoj isključivoj državini, koju izjavu je potvrdila i njegova supruga potpisujući založnu izjavu i dajući svoju saglasnost za zasnivanje hipoteke, po stanovištu drugostepenog suda radi se o izjavi lica koja su u neposrednoj državini hipotekovane nepokretnosti i time založna izjava sadrži sve potrebne elemente propisane odredbama člana 15. tada važećeg Zakona o hipoteci.

Suprotno navodima revizije, Vrhovni sud nalazi da je stanovište drugostepenog suda zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 81. stav 1. i 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ br. 106/2015...10/23 – dr.zakon), propisano je da ako se rešenje o odbijanju žalbe zasniva na činjenicama koje su među strankama sporne i koje se odnose na samo potraživanje, izvršni dužnik može u roku od 30 dana od dana dostavljanja rešenja o odbijanju žalbe da pokrene parnični postupak za utvrđivanje nedozvoljenosti izvršenja, a tužba u ovom slučaju ne odlaže izvršenje.

Na sporni odnos parničnih stranaka primenjuje se Zakona o hipoteci koji je bio na snazi u vreme sačinjavanja predmetne založne izjave, a koji je objavljen u „Službenom glasniku RS“ br. 115/2005. Pojma hipoteke je bio definisan članom 2. ovog zakona, po kome je hipoteka založno pravo na nepokretnosti koja ovlašćuje poverioca da, ako dužnik ne isplati dug o dospelosti, zahteva naplatu potraživanja obezbeđenog hipotekom iz vrednosti nepokretnosti pre običnih poverilaca i pre docnijih hipotekranih poverilaca, bez obzira u čijoj svojini se nepokretnost nalazi. Dakle, hipoteka služi obezbeđivanju potraživanja ako dužnik iz nekih razloga ne izmiri svoju dospelu obavezu. Odredbama člana 15. istog Zakona regulisane su izvršne isprave tako što je u stavu 1. propisano da je ugovor o hipoteci, odnosno založna izjava sačinjena u skladu sa ovim zakonom, izvršna isprava pod uslovom da sadrži odredbe iz stava 3. ovog člana. Hipoteka zasnovana na osnovu izvršnog ugovora ili izvršne založne izjave upisuje se u registar nepokretnosti kao „izvršna vansudska hipoteka“, a vansudski postupak namirenja se sprovodi u skladu sa odredbama ovog zakona (stav 2). Nadalje, odredbom stava 3. istog člana, u tačkama od 1) do 4) je propisano koje sve odredbe moraju da sadrže izvršne isprave - ugovor o hipoteci i izvršna založna izjava, pa je, između ostalog, u tački 4) propisano da mora da sadrži i izričitu izjavu trećeg lica, ako takvo lice postoji, koje ima neposrednu državinu, a nije vlasnik hipotekovane nepokretnosti (zakupac i dr) da je svesno posledica do kojih ugovor o hipoteci može dovesti, uključujući i iseljenje iz nepokretnosti i gubljenje državine na njoj, kao i da je saglasno sa pravima i obavezama iz tačke 3. ovog stava (da poverilac ima pravo pristupa i dr.). Odredbom stava 4. istog člana je propisano da ako ugovor o hipoteci, odnosno založna izjava ne sadrži odredbe iz stava 3. ovog člana, namirenje se sprovodi u skladu sa zakonom koji uređuje izvršni postupak.

U konkretnom slučaju je utvrđeno da tužilac kao dužnik po ugovoru o kreditu nije izvršio svoju obavezu vraćanja kredita tuženom kao davaocu kredita. Zbog toga je tuženi na osnovu date založne izjave tužioca kao izvršne isprave pokrenuo sudski izvršni postupak radi prinudnog namirenja svog novčanog potraživanja. Tužilac je, nakon što je odbijena njegova žalba na rešenje o izvršenju kojim je dozvoljeno predloženo izvršenje, podneo tužbu u ovom postupku protiv tuženog kao izvršnog poverioca i tražio da se utvrdi nedozvoljenost izvršenja na osnovu člana 81. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, osporavajući, između ostalog, i valjanost predmetne založne izjave iz razloga predviđenih odredbom člana 15. stav 3. tačka 4) Zakona o hipoteci.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je činjenično-pravni zaključak drugostepenog suda da je predmetna založna izjava tužioca sastavljena u svemu u skladu sa citiranim odredbama tada važećeg člana 15. Zakona o hipoteci. Naime, iz sadržine predmetne založne izjave proizilazi da ista sadrži izričitu izjavu tužioca da je on u državini predmetne nepokretnosti, a njegova supruga je takođe potpisala založnu izjavu i time dala svoju saglasnost kao treće lice koje je takođe u neposrednoj državini hipotekovane nepokretnosti u smislu odredbe člana 15. stav 3. tačka 4) Zakona o hipoteci. Dakle, sam tužilac, koji je dao izričitu i bezuslovnu izjavu da je neposredni državac nepokretnosti, sada osprava ovu svoju izjavu koja je obavezan deo njegove založne izjave sa tvrdnjama da je tada izostala saglasnost njegove majke i sestre koje su takođe bile sa njim u državini nepokretnosti (što tada nije naveo u datoj založnoj izjavi). Pri tome, sestra i majka tužioca kao treća licu nisu nikada osporavala valjanost predmetne založne izjave koju je dao tužilac, pa čak ni kada su za nju saznale pokretanjem izvršnog postupka protiv tužioca kao izvršnog dužnika. Neosnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud drugačije i pogrešno utvrdio činjenično stanje od prvostepenog suda. Po oceni Vrhovnog suda, radi se o procesnoj situaciji iz člana 394. tačka 3) ZPP, prema kojoj odredbi drugostepeni sud ima ovlašćenje da preinači prvostepenu presudu ako smatra da je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio – a u konkretnom slučaju je prvostepeni sud utvrdio samo da je majka tužioca imala prijavljeno u selu ..., a da je njegova sestra radila u Nišu, ali da je živela u ovom selu, izveo nepravilna zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda – u konkretnom slučaju je to činjenični zaključak da su obe bile u neposrednoj državini hipotekovane kuće u ... koja je u vlasništvu tužioca. Kako tužilac nije dokazao činjenicu da su njegova majka i sestra u vreme davanja založne izjave živele sa njim u predmetnoj kući, Vrhovni sud prihvata kao pravilan činjenično-pravni zaključak drugostepenog suda da one nisu ni morale da daju izjavu i saglasnost prilikom davanja založne izjave tužioca, kao što je to učinila njegova supruga koja se potpisivanjem založne izjave kao njegov bračni drug i član njegovog domaćinstva saglasila da je svesna posledica do kojih ugovor o hipoteci može dovesti, uključujući i njeno iseljenje iz nepokretnosti i gubljenje državine na njoj.

Takođe, posledica koju je tadašnji Zakon o hipoteci propisivao u odredbi člana 15. stav 4. za slučaj ako založna izjava ne sadrži sve odredbe koje mora da sadrži prema članu 15. stav 3. nije bila nepunovažnost založne izjave, već nemogućnost vođenja vasudskog postupka namirenja na osnovu takve založne izjave.

Navodi revidenta da je rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Prokuplju Ii 3951/16 od 16.12.2016. godine nepravilno jer je doneto na osnovu sasvim druge izvršne isprave (u ovom rešenju je navedeno da je to založna izjava Ov 7256 od 14.11.2016. godine), a ne na osnovu založne izjave tužioca Ov 4634/2006 od 03.11.2006. godine, neosnovani su jer iz odgovora na tužbu proizilazi da je tuženi kao izvršni poverilac uz predlog za izvršenje podneo kao izvršnu ipravu založnu izjavu tužioca Ov 4634/2006 od 03.11.2006. godine, te da se radi o omašci u pisanju koja može biti otklonjena u svakom momentu primenom člana 362. ZPP, odnosno donošenjem rešenja o ispravci sudske odluke.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tuženom troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika advokata za sastav odgovora na revizije, a time i sudske takse na odgovora, nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. ZPP.

Iz tog razloga, na osnovu odredbe člana 165. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković