Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Ivana Meza, advokat Đorđe Ćirić, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 9) i stav 2. tačka 1) i 3) ZKP, „bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP“ i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu.

Vrhovni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog dostavio Vrhovnom javnom tužilaštvu, u skladu sa članom 488. stav 1. KZ i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužilaštva i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog Ivana Meza, advokat Đorđe Ćirić, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Prema navodima zahteva, pobijanu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu K 224/23 od 03.07.2023. godine donela je sudija Marina Barbir, koja je morala biti izuzeta od sudijske dužnosti jer je u istom krivičnom postupku, kao predsednik vanpretresnog veća, odlučivala o produženju pritvora prema okrivljenom i to u rešenju Kv 987/23 od 30.06.2023. godine. Prilikom donošenja navedenog rešenja, sudija Marina Barbir upustila se u razmatranje postojanja osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret i opasnosti da će ponoviti krivično delo i na taj način iskazala jasan stav o krivici okrivljenog, koji prema mišljenju branioca, dovodi u sumnju njenu nepristrasnost. S tim u vezi, branilac okrivljenog u zahtevu ističe da je pobijanu presudu Višeg suda u Beogradu Kž1 903/23 od 27.03.2024. godine donelo veće sastavljeno od sudija Tatjane Sretenović, predsednika veća, i sudija Anje Zrelec i Violete Jovanović, članova veća, koje su u istom krivičnom postupku prethodno odlučivale o žalbama izjavljenim na rešenja o produženju pritvora prvostepenog suda i to u rešenjima: Kž2 607/23 od 24.08.2023. godine, Kž2 700/23 od 18.05.2023. godine i Kž2 1235/23 od 28.08.2023. godine, u kojima je takođe razmatrano postojanje osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret i opasnost da će ponoviti krivično delo.

Navedeno postupanje sudija, prema mišljenju branioca, u suprotnosti je sa odredbom člana člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, i stavovima izraženim u odlukama Ustavnog suda Srbije Už 4461/2010 od 30.01.2014. godine i Už 12021/17 od 04.01.2020. godine i odlukama Vrhovnog kasacionog suda Kzz Rz 2/2014 od 19.06.2014. godine, Kzz OK 33/2019 od 17.12.2019. godine, Kzz 236/2021 od 11.03.2021. godine i Kzz OK 6/2021 od 22.04.2021. godine, pa je sudija Marina Barbir morala biti izuzeta od sudijske dužnosti u donošenju prvostepene presude, a sudije Tatjana Sretenović, Anja Zrelec i Violeta Jovanović u donošenja drugostepene presude.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Ivana Meza, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni sud nalazi da se ne može prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog, što proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući i odluke vezane za pritvor, opravdava strah da taj sudija nije nepristrasan. Ono što je važno je opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33).

Iz navedenog proizilazi da učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu, po pravilu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog. Prema tome, reč je o faktičkom pitanju koje se procenjuje u svakom pojedinačnom predmetu.

U konkretnom slučaju, učešće sudije Marine Barbir koja je donela pobijanu prvostepenu presude, a prethodno odlučivala o produženju pritvora prema okrivljenom, odnosno učešće sudija Tatjane Sretenović, Anje Zrelec i Violete Jovanović, koje su donele pobijanu drugostepenu presudu, a prethodno odlučivale o žalbama izjavljenim na rešenja o produženju pritvora prvostepenog suda, nije takvog kvaliteta da bi dovelo u pitanje nepristrasnost ovih sudija.

Naime, iz spisa predmeta proizilazi da se prilikom odlučivanja u rešenju Kv 987/23 od 30.06.2023. godine, vanpretresno veće Prvog osnovnog suda u Beogradu, nije bavilo ocenom postojanja opravdane sumnje niti ocenom dokaza i njihovim kvalitetom, već je ispitivalo da li još postoje razlozi iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP za dalje trajanje pritvora prema okrivljenom, iz kog razloga se učestvovanje sudija Marine Barbir u donošenju ovog rešenja, ne može poistovetiti sa ulogom sudije koji je učestvovao u potvrđivanju optužnice u smislu člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP.

Ocenom postojanja opravdane sumnje u odnosu na krivično delo koje je okrivljenom stavljeno na teret i ocenom dokaza, nije se bavio ni Viši sud u Beogradu u rešenjima Kž2 607/23 od 24.08.2023. godine i Kž2 700/23 od 18.05.2023. godine, u čijem donošenju su učestvovale sudije Tatjana Sretenović, Anja Zrelec i Violeta Jovanović, odnosno u rešenju Kž2 1235/23 od 28.08.2023. godine, u čijem donošenju su učestvovale sudije Tatjana Sretenović i Anja Zrelec, već su u sva tri slučaja, rešenja o produženju pritvora prvostepenog suda ispitana u okviru osnova, dela i pravaca pobijanja istaknutih u žalbama i razloga za pritvor iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, pa u konkretnom slučaju, nije izražen stav u pogledu krivice okrivljenog Ivana Meza, koji bi doveo u sumnju pitanje nepristrasnosti ovih sudija u odnosu na kasnije meritorno odlučivanje.

Prema tome, Vrhovni sud nalazi da učestvovanje navedenih sudija u donošenju odluka o pritvoru ne može se poistovetiti sa učestvovanjem u veću koje odlučuje o potvrđivanju optužnice u smislu bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti, zbog čega se ni stav koji je izražen u odlukama Ustavnog suda Srbije i Vrhovnog kasacionog suda koje branilac okrivljenog navodi u zahtevu, ne može primeniti u konkretnoj situaciji.

Branilac okrivljenog Ivana Meza, advokat Đorđe Ćirić, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP ističući da je prvostepenom presudom prekoračena optužba.

Prema navodima zahteva, sud je povredio identitet optužbe na taj način što je u izreci pobijane prvostepene presude izmenio činjenični opis radnji izvršenja za koje je okrivljenog oglasio krivim, i to tako što je iz izreke presude izostavio navode optužnog akta da je okrivljeni „otvorio vrata vozila, pokušao da izvuče oštećenu iz vozila, nakon čega je oštećena izašla…počeo da gura vrata u nameri da ih razvali“.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su neosnovani.

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. U stavu 2. istog člana, propisano je da sud nije vezan za predlog tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Iz citirane zakonske odredbe proizlazi da između optužbe i presude mora postojati identitet u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela, a eventualne izmene činjeničnog opisa dela u izreci presude moraju ostati u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, konkretno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, pri čemu zakon ne zahteva identitet u pogledu pravne ocene dela.

U konkretnom slučaju, pobijanom prvostepenom presudom nije prekoračena optužba ni u pogledu objektivnog identiteta optužbe i presude niti u pogledu subjektivnog identiteta optužbe i presude na štetu okrivljenog, obzirom da iz spisa predmeta proizilazi da je optužnim aktom javnog tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt 5490/22 od 03.02.2023. godine, okrivljenom stavljeno na teret krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje je pobijanom presudom i oglašen krivim.

Izmena činjeničnog opisa krivičnog dela u izreci prvostepene presude, na koju ukazuje branilac u podnetom zahtevu, nije od uticaja na pravnu kvalifikaciju predmetnog krivičnog dela i krivičnu sankciju, obzirom da prvostepeni sud, u konkretnom slučaju, u izreku svoje presude nije dodao druge radnje izvršenja u odnosu na one koje su okrivljenom već stavljene na teret optužnim aktom. Upravo suprotno, prvostepeni sud je u skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem, iz izreke svoje presude izostavio navode optužnog akta koje branilac navodi, pa je jasno da takvom izmenom činjeničog opisa dela, optužba nije prekoračena na štetu okrivljenog.

Shodno navedenom, Vrhovni sud nalazi da prvostepenom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, na koju se zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog, neosnovano ukazuje.

Branilac okrivljenog Ivana Meza zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP ističući da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili odredbu člana 55a KZ.

Prema mišljenju branioca, u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi koji su kumulativno propisani odredbom člana 55a KZ jer je okrivljeni, iako više puta osuđivan, od stupanja na snagu navedene odredbe kojom je predviđen institut višestrukog povrata, samo jednom osuđen na kaznu zatvora u trajanju dužem od jedne godine, pa ovaj institut shodno odredbi članu 5. stav 2. KZ, prema okrivljenom nije mogao biti primenjen.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani.

Odredbom člana 55a Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 35/2019 od 21.05.2019. godine, koji je stupio na snagu 01.12.2019. godine i važio u vreme izvršenja krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret i u vreme donošenja pobijanih presuda) propisano je da će sud, za krivično delo učinjeno sa umišljajem, za koje je propisana kazna zatvora, izreći kaznu iznad polovine raspona propisane kazne pod sledećim uslovima: 1) ako je učinilac ranije dva puta osuđen za krivično delo učinjeno sa umišljajem na zatvor od najmanje jednu godinu; 2) ako od dana otpuštanja učinioca sa izdržavanja izrečene kazne do izvršenja novog krivičnog dela nije proteklo pet godina.

U situaciji u kojoj nađe da su kumulativno ispunjeni uslovi za primenu instituta višestrukog povrata, sud u obavezi da odmeri kaznu koja će biti iznad polovine propisanog kaznenog raspona.

Raspon propisane kazne, u smislu odredbe člana 55a KZ, predstavlja razmak od minimalne do maksimalne kazne propisane za određeno krivično delo, dok polovina raspona, prema stavu ovog suda zauzetom na sednici Krivičnog odeljenja od 11.07.2022. godine, predstavlja srednji broj u tom nizu brojeva, koji se izračunava tako što se od maksimuma propisane kazne oduzme minimum iste, ta razlika podeli sa dva, a potom se na taj rezultat doda minimalna kazna.

Okrivljeni Ivan Meza je, prema stanju u spisima, pre izvršenja predmetnog krivičnog dela za koje je oglašen krivim pobijanim presudama, osuđivan trinaest puta, od čega više od dva puta za krivična dela učinjena sa umišljajem na kazne zatvora od najmanje jedne godine, pri čemu je sa izdržavanja kazne zatvora po presudi Višeg suda u Beogradu Kv 158/16 od 28.03.2016. godine, otpušten 05.11.2018. godine.

Imajući u vidu da od otpuštanja okrivljenog sa izdržavanja kazne zatvora 05.11.2018. godine do izvršenja krivičnog dela-u periodu od jula meseca 2022. godine do 26.12.2022. godine, koje je bilo predmet pravnosnažno okončanog postupka u kome su donete pobijane presude, nije proteklo pet godina, to su se i po oceni Vrhovnog sud, u konkretnom slučaju, stekli svi uslovi za primenu odredbe člana 55a KZ o višestrukom povratu.

Za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pobijanim presudama, propisana je kazna zatvora u trajanju od šest meseci do pet godina.

Vrhovni sud nalazi da je kod krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, kazna zatvora u trajanju od dve godine i devet meseci, vrednost koja je na sredini između propisanog minimuma i maksimuma kazne propisane za to krivično delo, tako da ista predstavlja polovinu raspona propisane kazne za navedeno krivično delo, u smislu člana 55a KZ.

Dakle, kazna zatvora prema okrivljenom za učinjeno krivično delo, pravilnom primenom člana 55a KZ, mora biti iznad polovine raspona propisane kazne, odnosno iznad dve godine i devet meseci.

Kako je okrivljeni Ivan Meza, pobijanim presudama pravnosnažno osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine, to Vrhovni sud nalazi da nižestepeni sudovi odlukom o krivičnoj sankciji nisu povredili krivični zakon, već su pravilno, shodno članu 5. stav 1. KZ o vremenskom važenju krivičnog zakonodavstva, primenili odredbu člana 55a Krivičnog zakonika, koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela i u odnosu na okrivljenog jedino i mogao biti primenjen, zbog čega su suprotni navodi zahteva branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 55a KZ, ocenjeni kao neosnovani.

Iz ostalih navoda zahteva za zaštitu zakonitosti, prema nalaženju Vrhovnog suda, proizilazi da branilac okrivljenog, u podnetom zahtevu (kao razloge podnošenja zahteva) samo formalno opredeljuje bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, obzirom da iste obrazlaže iznošenjem sopstvene ocene dokaza koja je suprotna oceni dokaza, činjeničnim utvrđenjima i zaključcima nižestepenih sudova, i tako suštinski ukazuje na pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako povreda zakona iz člana 440. ZKP i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, koju branilac okrivljenog Ivana Meza u zahtevu takođe ističe, ne predstavljaju razloge propisane članom 485. stav 4. ZKP, zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, te kako zahtev u pogledu „bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP“ nema propisan sadržaj, u smislu člana 484. ZKP, koja nalaže navođenje konkretnog razloga za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti i njegovo obrazloženje, to se Vrhovni sud nije upuštao u razmatranje, iznetih navoda zahteva.

Iz iznetih razloga, Vrhovni je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković