Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 10/23), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Zaječaru R4 St br. 29/12 od 29.01.2021. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je tužilac, kao predlagač, dana 20.01.2021. godine podneo prigovor radi ubrzanja postupka koji je u celosti usvojen navedenim rešenjem i utvrđeno da je predlagaču, ovde tužiocu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Zaječaru St br. 385/10. Stavom drugim izreke, naloženo je stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca preduzme radnje radi okončanja stečajnog postupka, a posebno da naloži stečajnom upravniku ubrzanje oglašavanja prodaje i sprovođenja prodaje imovine stečajnog dužnika, u cilju bržeg unovčenja stečajne mase, formiranja deobne mase i kolektivnog namirenja utvrđenih i priznatih potraživanja. Pred Privrednim sudom u Zaječaru je rešenjem tog suda St br. 385/10 od 08.07.2010. godine, otvoren stečajni postupak nad Društvenim preduzećem Kožarsko tekstilni kombinat „KOŽA“ Zaječar i za stečajnog upravnika određena Agencija za privatizaciju, a nakon izmene i dopune Zakona o privatizaciji za stečajnog upravnika je određena Agencija za licenciranje stečajnih upravnika. Tužilac, kao stečajni poverilac, je podneo u stečajnom postupku prijavu potraživanja protiv Društvenog preduzeća Kožarsko tekstilni kombinat „KOŽA“ Zaječar pod rednim brojem 14, koje potraživanje mu je priznato u stečajnom postupku u iznosu od 368.216,85 dinara u trećem isplatnom redu, koje nije namireno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan u odnosu na glavno potraživanje, imajući u vidu da prijavljeno i priznato potraživanje od strane tužioca u iznosu od 368.216,85 dinara, još uvek nije namireno, pa je primenom odredba člana 4, 22 i člana 31. stav 1. 2. i 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 155, člana 172. stav 1 i 2. i člana 177. i člana 277. ZOO obavezao tuženu da tužiocu naknadi imovinsku štetu u visini nenemirenog potraživanja u stečaju sa zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe, navodeći da se država, Republika Srbija, u konkretnom slučaju smatra odgovornom za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom. U preostalom delu tužbenog zahteva koji se odnosi na kamatu na traženi iznos prvostepeni sud je tužbu tužioca odbacio zbog pravnosnažno presuđene stvari.

Prema stanovištu drugostepenog suda, odgovornost Republike Srbije jeste objektivna, ali su uslovi odgovornosti propisani Zakonom o obligacionim odnosima, koji se primenjuje na osnovu člana 31. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Potrebno je, naime, da tužilac dokaže da je pretrpeo imovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i da je šteta uzročno-posledično vezana za povredu prava na suđenje u razumnom roku, koji uslovi ovde nisu ispunjeni budući da tužilac nije dokazao obim u kome je pretrpeo materijalnu štetu i u kom obimu je dužnik u postupku za naplatu potraživanja imao sredstava u imovini od kojih se tužilac mogao naplatiti u situaciji da je sud efikasno postupao i preduzeo nužne radnje u cilju namirenja poverilaca, kog razloga je tužbeni zahtev tužioca ocenio neosnovanim.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, drugostepeni sud je na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Neosnovano se revizijom tužioca osporava pravilnost drugostepene presude i ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Prema Zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda Spp 6/2016 od 02.11.2018. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Navedeni Zaključak dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, tako da u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koji ne spadaju u navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i neisplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda.

Naime, iako je tužiocu rešenjem Privrednog suda u Zaječaru R4 St br. 29/12 od 29.01.2021. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, tužilac nije dokazao da je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Zaječaru St br. 385/10 pretpeo imovinsku štetu i da je ona posledica neadekvatnog postupanja organa tužene za okončanje tog postupka. Tužilac nije dokazao da je u momentu otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom u momentu pokretanja postupka za naplatu spornog potraživanja na računu stečajnog dužnika bilo sredstava iz kojih bi se moglo isplatiti tužiočevo potraživanje, a da mu ista nisu isplaćena zbog nepravilnog i nezakonitog rada tužene, što bi bio osnov odgovornosti za naknadu imovinske štete u ovom postupku. Sledom navedenog, tužilac nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između štete koju trpi (u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja) i neadekvatnog postupanja suda u stečajnom postupku u cilju namirenja tužiočevog potraživanja, za koju štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku bi bila objektivno odgovorna tužena. U konkretnom slučaju nenamireno potraživanje tužioca nije potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, već komercijalno potraživanje po računu za isporučenu robu stečajnom dužniku, za čiju naplatu tužena ne može biti odgovorna, imajući u vidu sve okolnosti utvrđene u ovom postupku.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu nisu dosuđeni troškovi revizijskog postupka, s obzirom da nije uspeo u revizijskom postupku, zbog čega je primenom člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković