Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4371/24 od 24.10.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse i razmatranja pravnog pitanja.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23–dr. zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Nižestepenim odlukama delimično je usvojen tužbeni zahtev prema prvotuženom i obavezan je prvotuženi da tužiocu isplati iznos od 2.119.698,82 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom, dok je u odnosu na drugotuženog odbijen tužbeni zahtev za isplatu novčanog iznosa na ime regresa. Prema obrazloženju nižestepnih sudova, tužilac je kao garantni fond prema Zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju nadoknadio štetu oštećenom licu koju je prouzrokovao vozač vozila koje u momentu saobraćajne nezgode nije bilo osigurano od autoodgovornosti, a čiji je vlasnik u momentu nezgode bio prvotuženi. Prema oceni nižestepenih sudova, tužiocu pripada pravo na 60% štete koju je nadoknadio oštećenom licu imajući u vidu da je vozač – oštećeni učestvovao sa 40% u nastanku štete, odnosno doprineo je da visina bude veća. U odnosu na drugotuženog, nižestepeni sudovi su jedinstveni u oceni da tužilac kao garantni fond ima pravo regresa samo prema vlasniku motornog vozila, a ne i prema licu koje je svojim radnjama prouzrokovalo saobraćajnu nezgodu, zbog čega je tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženog odbijen.

Tužilac u reviziji posebno ukazuje da je odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj neophodno radi ujednačavanja sudske prakse i tumačenja člana 28. stav 2. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju i člana 91. istog zakona, u smislu opredeljivanja da li garantni fond, odnosno Udruženje osiguravača ima pravo regresa samo prema vlasniku vozila kojim je prouzrokovana saobraćajna nesreća, a koje nije bilo osigurano od obaveznog osiguranja od autoodgovornosti ili takvo pravo postoji i prema licu koje je odgovorno za štetu. Prema nalaženju Vrhovnog suda, ukazivanje tužioca na presudu Privrednog suda u Beogradu P 3993/2020 od 18.01.2021. godine, kojom je i odgovorno lice obavezano da ovde tužiocu regresira štetu koju je isplatio oštećenom licu, ne ukazuje na potrebu za ujednačavanjem sudske prakse. Ovo iz razloga što su nižestepeni sudovi u predmetnoj parnici primenili zakon kojim je uređena materija obaveznog osiguranja u saobraćaju i propisana pravna posledica nedostatka takvog osiguranja, uključujući i prava garantnog fonda kojim raspolaže tužilac, pa nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse u odnosu na prvostepenu odluku na koju ukazuje tužilac.

Vrhovni sud je stanovišta da se ne radi o pravnom pitanju koje treba razmotriti u interesu ravnopravnosti građana ili od opšteg interesa, zbog čega je Vrhovni sud primenom člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženih podneo tužbu dana 22.05.2018. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 3.532.831,37 dinara, što predstavlja protivvrednost od 29.903,97 evra prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku o privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, iz kog razloga revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković