Po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tuženog u ovom sporu nije potrebno odlučivati radi novog tumačenja prava.

U odlukama revizijskog suda, donetim u istim ili bitno istovetnim činjeničnopravnim sporovima, izražen je stav o pravu vlasnika zemljišta koje je faktički privedeno planskoj nameni (tzv.faktička eksproprijacija) i koristi se kao dobro u opštoj upotrebi (ulica) na naknadu u visini njegove tržišne vrednosti. Pravo vlasnika tako oduzetog zemljišta na naknadu zasnovano je na odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zašitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kojima je zajamčeno pravo na mirno uživanje imovine i predviđeno da se vlasnik može lišiti prava svojine samo uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Obveznik isplate naknade je jedinica lokalne samouprave kao titular prava javne svojine na ulici (koja nije deo autoputa ili državnog puta I i II reda), u smislu člana 10. stav 10. Zakona o javnoj svojini.

Navodi tuženog da je predmetna parcela nastala deobom parcele veće površine, sa namenom da je kupci placeva nastalih parcelacijom koriste kao put, kao i da tužioci nemaju pravo na naknadu jer im je pravo svojine prestalo napuštanjem stvari u smislu člana 46. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, nisu od značaja za dozvoljenost i osnovanost njegove posebne revizije.

U odluci Ustavnog suda Už 4230/2015 od 01.03.2018. godine ocenjen je kao ustavnopravno neprihvatljiv stav sudova da podnosilac ustavne žalbe nema pravo na naknadu za zemljište čiji je zemljišnoknjižni korisnik, a koje je urbanističkim planom predviđeno za ulicu, bez obzira na to što su ga kupci susednih parcela koristili kao putno zemljište. U navedenoj odluci Ustavnog suda izraženo je stanovište da se takvo zemljište više ne može smatrati privatnim putem već ulicom koja je po Zakonu o javnoj svojini u opštoj upotrebi i u svojini jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalazi, koja je zato imala obavezu da to zemljište ekspropriše od ranijeg vlasnika i isplati mu odgovarajuću naknadu.

Odredbom člana 46. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da pravo svojine prestaje napuštanjem stvari (stav 1.) i da se stvar smatra napuštenom kada njen vlasnik na nesumnjiv način izrazi volju da ne želi više da je drži (stav 2.), te da napuštena nepokretnost prelazi u društvenu svojinu u trenutku njenog napuštanja (stav 3.). Sopstvenik gubi pravo svojine u smislu navedene odredbe kad stvar napusti i nesumnjivo se odrekne svog prava-izričito ili konkludentno izraženom voljom da stvar napušta i da više ne želi da je ima u državini. U ovom slučaju, nije dokazano da su tužioci izričito ili konkludentnom radnjom jasno izrazili volju da napuštaju spornu parcelu, da bi se moglo smatrati da im je pravo susvojine prestalo napuštanjem i da zato nemaju pravo na traženu naknadu.

Tuženi uz reviziju nije priložio pravnosnažne presude na koje se poziva, zbog čega se ne može oceniti da li u ovom slučaju postoji potreba da se o njegovoj posebnoj reviziji odlučuje radi ujednačavanja sudske prakse.

Iz tih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Revizija tuženog nije dozvoljena ni na osnovu člana 403. stav 3. ZPP. Vrednost predmeta ovog spora niža je od vrednosti koja je po navedenoj odredbi merodavna za dozvoljenost revizije. Zbog toga je, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković