Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revidenta o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer se kroz ovu bitnu povredu odredaba parničnog postupka koja se od strane revidenta ne konkretizuje, faktički osporava činjenično stanje, što ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP..

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u poslovnom odnosu sa VV sa kojim je postigla dogovor da kupe kuću, a zatim i hotel radi zajedničkog posla u turizmu i da kao vlasnik kuće bude upisan VV, a hotel na ime tužilje. Tužilja je u prvoj polovini 2000. godine sa VV obilazila kuće u ..., između ostalog i kuću u vlasništvu tužene, nakon čega je VV kontaktirao tuženu kojoj je saopštio da je tužiljin poslovni partner i da kuću kupuju zajedno. Tužena i njen suprug nisu upoznali tužilju. Između tužilje i tužene je zaključen ugovor o kupoprodaji kuće u ... u vlasništvu tužene za kupoprodajnu cenu od 100.000 evra koju će kupac isplatiti do 01.07.2020. godine. Ugovor je sačinjen bez datuma i nije overen. Tužilja i VV su znali da ugovor mora biti overen da bi proizvodio pravno dejstvo, pa je u skladu sa njihovim dogovorom zaključen novi ugovor od 22.07.2020. godine između VV i tužene koja je imala za predmet kuću u ... u vlasništvu tužene za kupoprodajnu cenu od 70.000 evra. Tužilja je 24.06.2020. godine uplatila tuženoj iznos od 70.000 evra. Pre zaključenja ovog ugovora između tužilje i VV je postignut dogovor da se kupi hotel na ..., te da se kuća u ... upiše kao vlasništvo VV, a hotel na ... kao vlasništvo tužilje. VV živi u spornoj kući u ... i polovinu kuće je poklonio sestri i mami (u po ¼ dela), a on je vlasnik u 2/4 dela.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužilji isplati iznos od 70.000 evra, nalazeći da je tužena ispunila svoju ugovornu obavezu i prenela pravo svojine na spornoj nekretnini na kupca VV, te da stoga nije neosnovano stekla iznos od 70.000 evra, nije se neosnovano obogatila u smislu odredbe člana 210. ZOO. Činjenica da je navedeni iznos od 70.000 evra uplaćen od strane tužilje, a ne lično od kupca nije od značaja, jer poreklo novca ne utiče na valjanost ugovora, a pri tome tužena je bila savesna jer joj je predstavljeno da tužilja i VV poslovni partneri koji zajedno kupuju kuću, tako da je tužena navedeni iznos primila po osnovu pravnovažećeg ugovora od 22.07.2020. godine. Priroda pravnog odnosa tužilje i VV i eventualno međusobna potraživanja između njih mogu biti predmet neke druge parnice.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su odbili tužbeni zahtev.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da okolnost da je kupoprodajnu cenu stana po ugovoru od 22.07.2020. godine isplatila tužilja, a ne VV, kupac iz tog ugovora, ne čini osnovanim tvrdnju tužilje da je tužena navedeni iznos primila bez pravnog osnova i da se stoga neosnovano obogatila. Naime, prema odredbi člana 296. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima obavezu može ispuniti ne samo dužnik nego i treće lice, pa je stoga činjenica isplate kupoprodajne cene od 70.000 evra od strane tužilje bez uticaja na drugačiju odluku, jer je tužena navedeni iznos primila po osnovu pismenog i overenog ugovora o kupoprodaji od 22.07.2020. godine. Poslovni odnos i priroda tog odnosa, koji je nesumnjivo postojao između tužilje i VV može biti, kako to zaključuje drugostepeni sud, predmet nekog drugog postupka, ali kod utvrđenog da je sporna nekretnina kupljena po dogovoru tužilje i VV i tužena prenela svoje pravo svojine na kupca i po tom osnovu stekla navedeni iznos, to je pravilno stanovište drugostepenog suda da tužilja nije u pravnom odnosu sa tuženom.

U reviziji se ponavljaju navodi koji su isticani i tokom postupka da je tužilja prenela tuženoj iznos od 70.000 evra, da na tužilju nisu preneta svojinska ovlašćenja na nepokretnosti, da se nije obavezala da za svedoka VV plati kupoprodajnu cenu i da je isplatu izvršila po nevažećem pravnom poslu, da tužena nije bila savesna jer je znala da prvi ugovor nije pravno obavezujući, faktički se osporava utvrđeno činjenično stanje i ocena drugostepenog suda, što ne predstavlja revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Sa izloženog, a na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković