Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Iako se revident poziva na bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom, u reviziji se ne ukazuje u čemu se te povrede sastoje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je 2007. godine u postupku pred Opštinskim sudom u Nišu kupio na javnoj licitaciji deo objekata koji se nalaze na katastarskoj parceli 586 KO Pukovac koja je u vlasništvu tužioca. Dana 26.05.2008. godine tuženi je zabranio pristup u krug preduzeća svim radnicima „Binačka Morava“, kao i radnicima obezbeđenja. Nakon otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, stečajni upravnik tužioca se više puta obraćao tuženom radi pristupa objektima i pokretnim stvarima, ali mu tuženi nije dozvolio ulazak u krug preduzeća, odnosno u objekte tužioca u Pukovcu. U popisnim listama osnovnih sredstava i pokretnih stvari „Binačka Morava“, za popisno mesto Pukovac, sa datumom završetka popisa 25.01.2007. godine, te 2008, 2009. i 2010. godine, evidentirane su sve pokretne stvari koje tužilac potražuju tužbom. Iz svih izvedenih dokaza utvrđeno je da su se predmetne pokretne stvari u momentu zabrane ulaska zaposlenima kod „Binačka Morava“, nalazile u krugu preduzeća, odnosno u Pukovcu, koji je bio ograđen i čuvan od strane obezbeđenja.

Na osnovu svega navedenog, prvostepeni sud je zaključio da tuženi predmetne pokretne stvari drži bez pravnog osnova, pa kako je tužilac tražio da mu tuženi vrati pokretne stvari popisane dana 31.12.2006. godine u popisnoj listi, sud je, primenom odredaba člana 37. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, odlučio kao u stavu prvom izreke prvostepene presude.

Imajući u vidu da je tužilac postavio tužbeni zahtev sa fakultativnim ovlašćenjem tuženog u smislu člana 196. Zakona o parničnom postupku, prvostepeni sud je u stavu drugom izreke presude odredio da se tuženi može osloboditi obaveze vraćanja predmetnih pokretnih stvari ukoliko tužiocu isplati iznos od 18.605.702,00 dinara, koji predstavlja njihovu tržišnu vrednost na dan veštačenja, utvrđenu nalazom i mišljenjem veštaka mašinske struke, dok je traženi novčani iznos preko dosuđenog, prvostepeni sud odbio.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo iz člana 37. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa

Revizija tuženog nije osnovana.

Tuženi revizijom osporava utvrđenje nižestepenih sudova da je tužilac vlasnik pokretnih stvari čiju predaju zahteva predmetnom tužbom, ukazujući da je veštačenje trebalo izvršiti na osnovu dokumentacije tuženog, a ne na osnovu dokumentacije koja se nalazi u spisima predmeta, kao i da popisna lista iz 2007. godine ne predstavlja dokaz o pravu svojine, niti se to svojstvo može utvrditi iz iskaza saslušanih svedoka. Takođe, revizijom se ističe da tužilac nije dokazao da je tuženi ikada došao u državinu predmetnih pokretnih stvari, te da procena vrednosti stvari nije izvršena u skladu sa pravilima struke.

Međutim, svi revizijski navodi imaju za predmet osporavanje činjenica koje je utvrdio prvostepeni sud, a na kojima je zasnovan materijalnopravni zaključak o postojanju svojinskog ovlašćenja tužioca da od tuženog, kao držaoca stvari, zahteva predaju u smislu odredbe člana 37. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Imajući u vidu da se u ovom postupku po reviziji ne može osporavati utvrđeno činjenično stanje, budući da se ne radi o procesnoj situaciji iz člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud ove revizijske navode nije posebno cenio.

U pogledu primene materijalnog prava, na čiju pravilnost revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Navedenim članom uređena je zaštita prava svojine, a stavom 1. je propisano da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari, dok je stavom 2. predviđeno da vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog. Upravo je tokom postupka utvrđeno da je tužilac dokazao bitne činjenice za primenu navedenih zakonskih odredbi, zbog čega Vrhovni sud zaključuje da je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković