Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 758/2025
15.01.2026. godina
Beograd

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Đurica, Jasminke Obućina, Tatjane Miljuš i Jasmine Stamenković, članova veća, u parnici tužioca Privredno društvo za trgovinu na veliko i malo i pružanje usluga „Duvan“ a.d. Leskovac u stečaju, čiji je punomoćnik Saša Zdravković, advokat u ..., protiv tužene 1. Društvo za proizvodnju, trgovinu i usluge „Vik Invest“ doo Niš, čiji je punomoćnik Stefan Bogdanović, advokat u ..., 2. Privredno društvo „Tamena Trading“ doo Niš u stečaju, čiji je punomoćnik Dragan Vukić, advokat u ..., 3. „GUMAPROMET“ doo Leskovac, čiji je punomoćnik Zvonimir Stanković, advokat u ... i 4. Republika Srbija, koju zastupa Državno javno pravobranilšatvo, Odeljenje u Leskovcu, radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2258/25 od 17.09.2025. godine, u sednici održanoj 15.01.2026. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2258/25 od 17.09.2025. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2258/25 od 17.09.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Leskovcu P 315/2021 od 15.04.2025. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P 315/2021 od 20.10.2025. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca prema tuženima da se utvrdi da je tužilac jedini i isključivi nosilac prava privatne svojine u udelu 1/1 na nepokretnoj imovini u Leskovcu, koju čine zemljište i objekti navedeni u stavu I izreke prvostepene presude. U stavu II, odbačen je deo tužbe da se naloži RGZ SKN Leskovac da u Listu nepokretnosti izvrši promenu upisa prava privatne svojine na označenim nepokretnostima u korist tužioca, kao nedopušten. U stavu III stavljena je van snage privremena mera, određena rešenjem tog suda P 606/2023 od 20.11.2023. godine. U stavu IV obavezan je tužilac da tuženima na ime troškova postupka isplati i to: prvotuženom iznos od 90.000,00 dinara, drugotuženom iznos od 31.500,00 dinara i četvrtotuženom iznos od 76.500,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2258/25 od 17.09.2025. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Leskovcu u stavu I i IV izreke. U stavu II odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, po osnovu odredbe člana 404. ZPP, radi razmatranja pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava.

Predmet tužbenog zahteva o kom je odlučeno odlukama nižestepenih sudova je utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, u pogledu kojih je pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Leskovcu utvrđeno da je bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tužioca Ugovor o regulisanju međusobnih odnosa, zaključen između tužioca i drugotuženog dana 30.04.2010. godine. Navedenim ugovorom tužilac je na drugotuženog preneo pravo svojine na predmetnim nepokretnostima. Istom presudom drugotuženi je obavezan da u stečajnu masu tužioca vrati nepokretnosti prenete na osnovu pobijenog ugovora o regulisanju međusobnih odnosa. Stanovište nižestepenih sudova je da utvrđenje da je navedeni ugovor o regulisanju međusobnih odnosa, bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tužioca, po tužbi za pobijanje podnetoj u skladu sa odredbom člana 130. Zakona o stečaju, nema za posledicu poništaj stečenog prava svojine drugotuženog na označenim nepokretnostima. Navedenom pravnosnažnom presudom nije utvrđeno da je taj ugovor ništav već da je bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tužioca. Kako je drugotuženi kao vlasnik nepokretnosti dalje raspolagao nepoketnostima u korist prvotuženog, tužilac je u ovoj parnici mogao zahtevati od drugotuženog da u stečajnu masu umesto otuđenih nepokretnosti vrati novčanu protivvrednost predmeta raspolaganja kao neosnovano stečenu imovinsku korist, u skladu sa odredbom člana 130. stav 1. Zakona o stečaju, a ne utvrđenje prava svojine.

Imajući u vidu predmet tražene pravne zaštite i razloge na kojima je zasnovana primena materijalnog prava u pobijanoj presudi, Vrhovni sud nalazi da ne postoji potreba za novim tumačenjem prava, odnosno za razmatranjem navedenog pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Pobijana odluka drugostepenog suda nije u koliziji sa pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Leskovcu donetoj u parnici za pobijanje pravnog posla, kojom je utvrđeno da je bez pravnog dejstva ugovor zaključen između tužioca i drugotuženog i kojom je drugotuženom naloženo da nepokretnosti prenete na osnovu tog ugovora vrati u stečajnu masu tužioca. Predmet pobijanja u skladu sa odredbom člana 130. Zakona o stečaju je punovažan pravni posao u pogledu kod se utvrđuje da je bez dejstva samo prema stečajnoj masi. Pobijani pravni posao nije ništav. U slučaju uspešnog pobijanja ne dira se u stečena prava već je protivnik pobijanja dužan da u stečajnu masu, saglasno odredbi člana 130. stav 1. Zakona, vrati svu imovinsku korist stečenu na osnovu pobijanog posla. Ne postoji neujednačena sudska praksa koju je potrebno usaglasiti kako to paušalno navodi revident, ne pozivajući se na konkretne sudske odluke u kojima je drugačije odlučeno.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije, u smislu odredbe člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca nedozvoljena u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 15.03.2021. godine, a vrednost predmeta spora pobijenog dela presude iznosi 10.000,00 dinara.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora ne dostiže zahtevani revizijski cenzus za odlučivanje, sledi da je revizija tužioca nedozvoljena.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.