Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2680/23 od 07.11.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženog da tužilji na ime učešća u sticanju u bračnoj zajednici isplati 88.073,61 evro sa zateznom kamatom od 12.02.2020. godine do isplate, u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove postupka od 708.225,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka od 213.900,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju. Troškove revizijskog postupka je tražio i opredelio.

Ispitujući pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom da se pravilo o oceni dokaza iz člana 8. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom primenjuje samo u situaciji kada se drugostepena odluka donosi posle rasprave održane pred tim sudom, što nije slučaj u ovoj pravnoj stvari.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi su zaključili brak 1993. godine i iste godine rođeno je zajedničko dete. Bračna zajednica je faktički prestala krajem 2011. godine, a brak je razveden 31.03.2015. godine. Parnične stranke su nakon zaključenja braka najpre živele u porodičnoj kući roditelja tuženog u ... a nakon kupovine stana u ... u bloku .. lamela B, koji je bio predmet kupoprodajnog ugovora od 21.09.2006. godine. Ugovorne strane u navedenom ugovoru su AIC d.o.o. iz Vojke kao prodavac i tuženi kao kupac, a reč je o stanu površine 101,80 m2. Ugovorena kupoprodajna cena je iznosila 60.000 evra. Za vreme trajanja bračne zajednice parničnih stranaka kupljen je i plac u ..., parcela 3858/4, njiva 2. klase, površine 16 a 08 m2, koji je u katastarskim knjigama kao i navedeni stan uknjižen na ime tuženog. Parcela je kupljena u celosti od sredstava koje je obezbedio otac tuženog. Na toj parceli je za vreme zajednice života parničnih stranaka započeta gradnja kuće, koju je tuženi dovršio nakon faktičkog prestanka zajednice, pošto je prethodno prodao navedeni kupljeni stan. Stan je otuđio ugovorom o kupoprodaji od 30.09.2013. godine, za iznos od 60.000 evra. Pre zaključenja braka parničnih stranaka, 03.01.1991. godine, tuženi je osnovao i preduzeće VV komerc Inđija u kom je narednih godina ostvarivao prihode. Preduzeće je promenilo formu 1998. godine u d.o.o. Tužilja je odmah po zaključenju braka sa tuženim počela da radi u navedenom privrednom društvu gde je obavljala poslove administrativnog radnika u preduzeću i po potrebi i druge poslove u proizvodnji vezano za pakovanje povrća i poslove na njivi. Tužilja nije radila puno radno vreme do 2004. godine, a od tada je radila puno radno vreme, osmočasovno i po potrebi i duže. U kraćim vremenskim periodima tužilja je radila i u jednom kozmetičkom salonu u trajanju od šest meseci, bila je vlasnik prodavnice polovne robe nekoliko meseci, radila je sve poslove u kući, vodila brigu o zajedničkom detetu parničnih stranaka i brinula se o babi i dedi tuženog. Počev od 2004. godine pa sve do 2013. godine, do kada je tužilja radila najpre u VV komerc d.o.o. Inđija a zatim i novoosnovanom društvu VV S produkt d.o.o. Inđija, koje je nastalo spajanjem VV komerc d.o.o. i AIC d.o.o., mesečna zarada tužilje je bila najmanje duplo manja od zarada tuženog koji je u preduzeću radio kao direktor. Od osnivanja od 2005. godine pa nadalje zarada tuženog se kretala od 70.000,00 do 100.000,00 dinara i zarada tužilje je u istom periodu bila najpre oko 20.000,00 dinara a zatim 45.000,00 dinara. Tuženi je zaradu ostvarivao i kupovinom i preprodajom automobila i plovila, čamaca. Privredno društvo VV S produkt d.o.o. Inđija osnovano je 07.05.2004. godine a kao osnivači su u registar upisani AIC d.o.o Vojka i tuženi. Privredno društvo VV S produkt d.o.o. Inđija osnovano je nakon postignutog dogovora da AIC d.o.o. Vojka plati dugovanje koje je u tom momentu imao VV komerc d.o.o. Inđija, pa je za uzvrat PD AIC d.o.o. u novoosnovano društvo VV produkt d.o.o. dobilo većinski suvlasnički udeo 60 % dok je udeo tuženog 40 %. Do promene suvlasničkih udela je ponovo došlo 2006. godine kada je rešenjem APR usvojen zahtev podnosioca registracione prijave i utvrđeno da je u tom momentu 13.11.2006. godine udeo u kapitalu privrednog društva tuženog 20 % a udeo PD AIC d.o.o. 80 %. Do navedenog smanjenja suvlasničkog udela tuženog došlo je iz razloga što je postignut dogovor između tuženog i njegovog oca, te zastupnika PD AIC d.o.o. da se na ime smanjenja vlasničkog udela tuženog u zajedničkom preduzeću od strane PD AIC d.o.o. preda stan koji je bio vlasništvo tog društva, što je učinjeno u formi ugovora o prometu nepokretnosti koji je zaključen u Vojki 21.09.2006. godine i overen pred Opštinskim sudom u Inđiji 22.02.2006. godine. Parnične stranke su tokom trajanja bračne zajednice od zarada koje su ostvarivale kupovale različite pokretne stvari od pokućstva do putničkog vozila marke Citroen, koji i sada koristi tuženi.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 171. i 180. stav 1., 2. i 3. Porodičnog zakona zaključio da su za vreme zajednice, u periodu od 1994. do 2011. godine, parnične stranke prihodovale 249.429,90 evra u kome je sadržan udeo tužilje u sticanju od 35,31 %, prema kom procentu tužilji pripada 88.073,61 evro i odlučio usvajanjem tužbenog zahteva.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahteva, uz osnovan zaključak da u konkretnom slučaju nema zajedniče imovine stranaka stečene u toku bračne zajednice niti uvećanja posebne imovine tuženog, koji bi bili osnov za dosuđenje traženog novčanog iznosa tužilji, primenom člana 168. i 170., kao i člana 180. u vezi člana 171. Porodičnog zakona.

Naime, Porodični zakon – PZ u članu 168. stavu 1. propisuje da imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu, a u stavu 2. da imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu. Prema članu 170. stav 1. istog zakona propisano je da ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do neznatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na potraživanje u novcu srazmerno svom doprinosu, a stavom 2. istog člana da ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do znatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu. Članom 171. stavom 1. istog zakona propisano je da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, a stavom 2. da supružnici mogu bračnim ugovorom drugačije urediti svoje imovinske odnose. Članom 177. istog zakona propisano je da se deobom zajedničke imovine, u smislu ovog zakona, smatra utvrđivanje suvlasničkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini. Članom 180. stavom 1. istog zakona propisano je da ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud (sudska deoba), stavom 2. da se pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, a stavom 3. da veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanja vrednosti zajedničke imovine.

U ovoj pravnoj stvari dokazano je i utvrđeno da je za vreme zajednice života stranaka stečena nepokretna imovina – stan u ..., koji je tuženi nakon prestanka zajednice 2013. godine otuđio, kao i parcela 3858/4 na kojoj je za vreme trajanja zajednice započeta gradnja dovršena po razvodu braka stranaka. Istovremeno je utvrđeno i dokazano da su sredstva za kupovinu stana u ... obezbeđena kroz ustupanje osnivačkog udela tuženog u privrednom društvu, koji je stečen pre zasnivanja zajednice stranaka odnosno sredstvima iz posebne imovine tuženog, i to drugom osnivaču tog privrednog društva koji je ujedno i prodavac iz ugovora zaključenog 22.09.2006. godine, a da je nepokretnost – plac pribavljena isključivo novčnim sredstvima trećeg lica - oca tuženog i uknjižena na tuženog. Kod iznetog vlasnik predmetnih nepokretnosti (stana i placa) koje čine njegovu posebnu imovinu je tuženi, pa bi u datoj situaciji tužilji kao bivšem supružniku mogao pripasti samo onaj iznos u novcu kojim je doprinela uvećanju vrednosti te posebne imovine (posebno uvećanja vrednosti početnog osnivačkog uloga tuženog čijim je kasnijim ustupanjem pribavljen predmetni stan) u smislu člana 168. i 170. Porodičnog zakona, a navedene činjenice tužilja nije dokazivala u postupku. U postupku tužilja je dokazivala, što je i predmet utvrđenja, vrednost ostavrene zarade, ukupne prihode i rashode domaćinstava i sticanje novčanih sredstava za ekonomsko funkcionisanje zajednice stranaka u periodu trajanja bračne zajednice, ali ne i činjenice od značaja za utvrđenje uvećanja vrednosti posebne imovine tuženog tokom trajanja zajednice života.

Kako kod navedenih rezultata dokaznog postupka proizlazi da stan predstavlja imovinu stečenu isključivo zamenom posebne imovine tuženog, koja ne ulazi u režim zajedničke imovine supružnika već predstavlja posebnu imovinu tuženog, kao i plac koji je tuženi stekao besteretno od strane trećeg lica za vreme trajanja bračne zajednice sa tuženom, da nema uvećanja posebne imovine tuženog u smislu člana 168. i 170. Porodičnog zakona kao ni druge imovine koja bi bila osnov za primenu člana 177. u vezi člana 171 i 180. Porodičnog zakona, to saglasno drugostepenom presuđenju, ne postoji osnov za dosuđenje tužilji tražene novčane vrednosti prema postavljenom zahtevu. Kod takvog stanja, revizija neosnovano osporava pravilnost pobijane odluke, pa je primenom člana 414. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Budući da trošak sastava odgovora na reviziju ne predstavlja trošak tuženog potreban radi vođenja ove parnice, primenom člana 154. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković