Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je civilno lice na službi u Vojsci Srbije i u vreme povređivanja bio je raspoređen na radnom mestu ... . Dana 11.05.2021. godine, obavljao je rad u radionici lakog remonta logističke čete u „Bazi jug“ u Bujanovcu i oko 10,30 časova po nalogu nadređenog komandira odeljenja krenuo je prema radionici koja je udaljena oko 50 metara, asfaltnim putem na kome je bilo tragova ulja i peska, bez rupa, kako bi uzeo alat za obavljanje radova i tom prilikom se okliznuo i osetio jak bol u potkolenici, odnosno u listu leve noge. Najpre je transportovan u ambulantu, gde mu je ukazana lekarska pomoć, a onda je upućen u Zdravstveni centar Vranje, gde mu je konstatovana povreda leve potkolenice zbog koje povrede je bio privremeno sprečen za rad od 11.05.-13.06.2021. godine. Navedenom prilikom tužilac je bio adekvatno obučen u radnoj odeći i kretao se u normalnom i malo bržem tempu, a prilikom okliznuća nije pao. Iz nalaza i mišljenja veštaka sudske medicine proizlazi da je spornom prilikom tužilac pretrpeo laku telesnu povredu izazvanu indirektnim mehanizmom dejsta okliznućem i prenosom mehaničke sile na srednji deo leve potkolenice, zbog čega je trpeo fizičke bolove čiji su intenzitet, jačina i trajanje utvrđeni veštačenjem, a veštak specijalista psihijatrije u svom nalazu je utvrdio stepen, jačinu i trajanje pretrpljenog straha kod tužioca prilikom povrede.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev zaključivši da ne postoji doprinos samog tužioca za nastalu štetu, već da je isključiva odgovornost tužene po principu objektivne odgovornosti za nastalu povredu tužioca koji se kritičnom prilikom kretao asfaltnim putem na kome je bilo peska i ulja, te predstavlja opasnu stvar, zbog čega je tužena u obavezi da mu naknadi štetu u iznosima dosuđenim prvostepenom odlukom.

Odlučujući o žalbi tužene drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u celosti, nalazeći da na strani tužene nema propusta u obezbeđenju uobičajenih uslova za bezbedan rad, već da je šteta nastala isključivo radnjom tužioca, kao oštećenog, prilikom kretanja ka radionici, čije posledice tužena kao poslodavac nije mogla da predvidi, izbegne ili otkloni.

Vrhovni sud nalazi da su neosnovani revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 173. Zakona o obligacionim odnosima, šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174.).

Uslovi za oslobađanje od odgovornosti imaoca opasne stvari propisani su u članu 177. navedenog zakona, tako što se imalac stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti (stav 2.).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u ovom slučaju šteta je nastala prilikom kretanja tužioca ka radionici po alat po asfaltiranom ravnom putu, u krugu Baze – Jug, kada se okliznuo i osetio bol u predelu leve potkolenice. Tužilac je u vreme povređivanja bio raspoređen na radno mesto ... u Radionici lakog remonta na bazi Jug. Iz utvrđenog proizlazi da ne postoji uzročno-posledična veza između povrede i propuštanja na strani tužene (asfaltni put, bez rupa, adekvatna radna odeća). Put sa ravnom asfaltnom podlogom ne predstavlja opasnu stvar koja stvara rizik za kretanje zaposlenog, a činjenica da je bilo peska i ulja od vojnih vozila koja se u okviru baze po redovnom toku stvari kreću, ne ukazuje sama po sebi na osnov odgovornosti tužene na osnovu člana 173. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je kao civilno lice na službi u Vojsci Srbije – vojni nameštenik na bazi Jug, imao dužnost da pri obavljanju profesionalne delatnosti postupa sa povećanom pažnjom u konkretnim uslovima rada, pri čemu utvrđene činjenice ne ukazuju da je bilo propusta u redovnom održavanju i čišćenju vojne baze po pravilima službe. Zato su kao neosnovani ocenjeni revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava ukazivanjem na propuste tužene kao poslodavca i osporava zaključak drugostepenog suda da je tužena oslobođena odgovornosti za štetu po članu 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković