Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

U konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi da se o reviziji odluči u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), pa je Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bivši radnici DOO „IPOK“ Zrenjanin nad kojim je otvoren stečajni postupak 06.03.2006. godine, rešenjem Trgovinskog suda u Zrenjaninu St 4/2006. Navedeno preduzeće tužiocima i ostalim radnicima nije isplaćivalo zarade mesecima pre otvaranja stečaja nad preduzećem. Tužiocima su zaključkom o konačnoj tabeli potraživanja priznata potraživanja prema stečajnom dužniku. Svi tužioci su pojedinačno zaključili tokom 2006. godine ugovore sa „Banat seme“ a.d. iz Zrenjanina, kojim su ustupili svoja potraživanja prema „Ipok“ a.d. u stečaju, koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Zrenjaninu i to za naknadu od 30 %, odnosno 40 % utvrđenih potraživanja. Ovakve ugovore su sklopili i mnogi drugi bivši radnici „Ipoka“, pa kako ugovori nisu ispunjeni, svi radnici su podneli tužbe da se utvrdi da su ugovori ništavi i u svim predmetima postupci su prekinuti radi okončanja jednog predmeta po istom osnovu i to P1 374/10, u kom postupku je nakon donošenja odluke Už 4620/2010 utvrđena ništavost ugovora o ustupanju potraživanja „Banat seme“, dok je u preostalom delu ukinuta presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje. Prekinuti parnični postupci su nastavljeni i u privrednom sporu tužilaca koji se vodio protiv tuženih „Ipok“ d.o.o. u stečaju i stečajne mase „Banat seme“ a.d. u stečaju, pravnosnažnim sudskim odlukama je utvrđena ništavost ugovora o ustupanju potraživanja „Banat seme“ a.d. i utvrđeno prema „Ipok“ d.o.o. u stečaju da je osnovno potraživanje tužilje AA u iznosu od 276.105,06 dinara, BB u iznosu od 372.091,95 dinara i VV u iznosu od 271.409,57 dinara i u martu 2018. godine sa računa „Ipok“ d.o.o. u stečaju i stečajne mase tužilji AA isplaćen iznos od 3.772,79 dinara, BB iznos od 5.084,39 dinara i VV iznos od 3.708,63 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja sa pozivom na odredbu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev uz zaključak da postoji odgovornost tužene za nastalu imovinsku štetu, jer su njeni organi u ovom slučaju nepravilnim i nezakonitim radom doveli do nastanka štete na strani tužilaca, nalazeći da je od strane organa koji vode stečajni postupak dozvoljeno da po osnovu ništavih ugovora o ustupanju potraživanju tužilaca a.d. „Banat seme“ Zrenjanin, stupi na mesto poverioca za koje ugovore je kasnije utvrđeno da su ništavi.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, jer tužioci nisu dokazali da je tužena odgovorna za nemogućnost naplate (u celosti) njihovih potraživanja iz radnog odnosa u stečajnom postupku. Osnovne pretpostavke za odgovornost države za naknadu štete u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima su nezakonit i nepravlan rad njenih organa. Tužioci u ovoj parnici nisu predložili izvođenje bilo kog dokaza kojim bi se utvrdila odgovornost tužene na osnovu navedene odredbe zakona. U pogledu prava na naknadu štete odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, tužioci nisu podneli prigovor radi ubrzanja postupka, pa ni po ovom osnovu nemaju pravo na naknadu štete. Takođe, odluka Ustavnog suda Už 4620/2010 kojim je utvrđeno da su nižestepenim presudama povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad nije od uticaja na drugačije odlučivanje, s obzirom da tužioci nisu bili podnosioci ustavne žalbe, a da se dejstvo odluke Ustavnog suda ne može proširiti na slične pojedinačne akte, koji nisu bili predmet odlučivanja Ustavnog suda, jer bi u protivnom primenom odredbe člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, sud redovne nadležnosti utvrđivao povredu ustavnog prava, a što nije u njegovu nadležnost.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Nezakonit rad je postupanje protivno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, odnosno propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni. Nepravilan rad postoji kada državni organ ili javna služba ne postupa u skladu sa pojmom vršenja uobičajene i dobre službe.

U konkretnom slučaju, tužioci koji tvrde da im je tužena prouzrokovala štetu bili su dužni da tu činjenicu i dokažu na osnovu odredbe člana 228. – 231. Zakona o parničnom postupku, a što nisu učinili. Naime, tužioci nisu dokazali postojanje uzročno-posledične veze između nezakonitog i nepravilnog rada organa tužena i štete koju trpe. Naknadno utvrđivanje ništavosti ugovora o ustupanju potraživanja koje su tužioci zaključili sa „Banat seme“ ne predstavlja osnov za postojanje odgovornosti tužene Republike Srbije, s obzirom da su tužioci bili učesnici navedenog ugovornog odnosa, koji su imali i iskoristili pravni put za osporavanje pravovaljanosti ovih pravnih poslova i iz navedenog ne proizilazi nezakonit ili nepravilan rad državnih organa. Takođe, tužioci nisu iskoristili podnošenje prigovora za ubrzanje postupka u smislu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku kao eventualnog pravnog osnova po kome bi mogli zasnovati svoj tužbeni zahtev. Pozivanje na odluku Už 4620/2010 nije od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, s obzirom da se dejstvo odluke Ustavnog suda ne može proširiti na slične pojedinačne akte koji nisu bili predmet odlučivanja Ustavnog suda, niti na lica na koja se ti akti neposredno ne odnose, a tužioci u ovom postupku nisu bili stranke.

S tim u vezi, navodima revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava ustvari se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi na osnovu odredbe člana 407. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Zahtev tužilaca za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen kao neosnovan s obzirom da tužioci nisu uspeli u postupku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković