U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom tužioca ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je isporučio tuženom građevinski materijal i to: 380 kg armaturne mreže i 794 kg betonskog gvožđa, ukupne vrednosti 101.031,16 dinara, 3.800 komada giter blokova ukupne vrednosti 144.453,73 dinara, 80 vreća novimala i 15 vreća cementa 42,5 Popovac ukupne vrednosti 47.200,34 dinara (za koju robu je izdao račune i otpremnice i na kojima je kao isporučilac naveden PD „ІKO Company“ DOO), kao i da je preduzeće „Euro beton 08“ DOO tuženom, a po nalogu tužioca, isporučilo 41m3 pumpanog betona MB 30 na gradilištu u blizini sportske hale „Pendik“ u Novom Pazaru u vrednosti od 339.570,00 dinara, radi dogradnje objekta. Zakonski zastupnik tužioca BB je svojim novcem isplatio kompletan dug koji je tuženi imao prema tužiocu, a zbog dobrih odnosa sa tuženim, čime je „zatvorio dugovanje tuženog“ i isto nije knjiženo u knjigovodstvenoj evidenciji njegovog preudzeća, ovde tužioca.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom odredaba članova 262. i 454. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je tužilac, kao poverilac, u potpunosti izvršio svoju obavezu proisteklu iz usmenog sporazuma sa tuženim, kao dužnikom, o prodaji građevinskog materijala, koji je isporučio tuženom, dok tuženi nije isplatio prodajnu cenu za navedenu robu, ocenivši da nije osnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca.

Drugostepeni sud je ocenio da tužilac nije aktivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari, nalazeći da kod činjenice da je potraživanje tužioca u potpunosti namireno od strane trećeg fizičkog lica – zakonskog zastupnika tužioca, da navedeno u finansijskim evidencijama preduzeća nije knjižilo kao dug, zaključio je da je prestao da postoji materijalnopravni odnos između tužioca, kao preduzeća koje je isporučilo građevinski materijal i tuženog, kao lica koje je kupilo navedeni materijal, pri tom ocenivši da materijalnopravni odnos postoji između zakonskog zastupnika tužioca BB, kao fizičkog lica koje je naknadilo dug preduzeću, ovde tužiocu i tuženog po osnovu naknade eventualne štete, zbog čega je pobijanom odlukom prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi.

U konkretnom slučaju, tužilac tužbenim zahtevom traži da se tuženi obaveže da mu isplati pojedinačne novčane iznose, sa pripadajućom kamatom, za isporučeni građevinski materijal. Iz činjeničnog utvrđenja proizlazi da je tužilac isporučio tuženom građevinski materijal, za koju robu je izdao račune i otpremnice na kojima je kao isporučilac naveden PD „ІKO Company“ DOO, da je preduzeće „Euro beton 08“ DOO tuženom, po nalogu tužioca, isporučilo građevinski materijal, kao i da je zakonski zastupnik tužioca BB svojim novcem isplatio kompletan dug koji je tuženi imao prema tužiocu i isto nije knjiženo u knjigovodstvenoj evidenciji tužioca. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda pravilna je odluka drugostepenog suda da u situaciji kada je potraživanje tužioca u potpunosti namireno od strane trećeg fizičkog lica – zakonskog zastupnika tužioca, te da navedeno nije u finansijskim evidencijama tužioca knjiženo kao dug, stoga je prestao da postoji materijalnopravni odnos između tužioca, kao preduzeća koje je isporučilo građevinski materijal i tuženog, kao lica koje je kupilo navedeni materijal. Stoga je pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je zaključio da tužilac nije aktivno legitimisan za učešće u ovom sporu.

Neosnovan je navod revizije da postoji materijalnopravni odnos između tužioca i tuženog, koji je nastao na osnovu ugovora o kupoprodaji, u kome je tužilac kao prodavac isporučio robu tuženom kao kupcu, koju tuženi nije platio tužiocu, te da je pogrešan zaključak drugostepenog suda da tužilac nije aktivno legitimisan. Naime, stvarna legitimacija u parnici predstavlja materijalnopravni odnos stranaka prema predmetu spora, odnosno prema pravu za čiju je zaštitu parnica pokrenuta. O postojanju stvarne legitimacije sud vodi računa i po službenoj dužnosti i zavisi od materijalnog prava koje se primenjuje na određeno činjenično stanje. Tužilac je aktivno legitimisan ako je nosilac prava koje je predmet spora, a tuženi je pasivno legitimisan ako na njemu leži obaveza koja odgovara tužiočevom pravu. Kako je u konkretnom slučaju zakonski zastupnik tužioca platio dug tužiocu za građevinski materijal koji je isporučen tuženom i tako namirio dugovanje koje je tuženi imao prema tužiocu za navedenu robu, to tužilac nije aktivno legitimisan za vođenje parnice protiv tuženog, radi naplate vrednosti isporučenog građevinskog materijala. Naime, materijalnopravni odnos postoji između zakonskog zastupnika tužioca BB (koji je isplatio dug koji je tuženi imao prema ovde tužiocu) i tuženog po osnovu naknade eventualne štete, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Stoga je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković