U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema stanju u spisima predmeta, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5759/12 od 14.02.2014. godine odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1890/11 od 14.03.2012. godine kojom je delimično usvojen tužbeni zhatev tužioca i obavezana tužena da mu za period od 01.05.2003. godine do 30.06.2006. godine isplati na ime naknade za noćni, prekovremeni i rad u vreme državnih i verskih praznik određene novčane iznose sa pripadajućom kamatom, dok je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu ovih naknada za period od 01.07.2006. godine do 01.03.2008. godine.

Tužilac je 22.07.2016. godine preko punomoćnika advokata podneo predlog za ponavljanje pravnosnažnog okončanog postupka s pozivom na člana 426. stav 1. tačke 10. i 12. važećeg Zakona o parničnom postupku, ukazujući na odluke Ustavnog suda Srbije Už 1530/208 od 21.01.2010. godine, Už 61/2011 od 26.03.2013. godine, Už 3757/2010 od 22.03.2013. godine i Už 4316/2010 od 14.02.2013. godine, kao i na odluke Vrhovnog kasacionog suda i Apelacionog suda u Beogradu donetih u identičnim činjenično-pravnim situacijama, navodeći da je tim odlukama izmenjen pravni stav u vezi potraživanja tužioca i za period posle 01.07.2006. godine.

Prvostepeni sud nije dozvolio ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka postupka sa obrazloženjem da nisu ispunjeni uslovi iz člana 422. stav 1. tačke 9. i 11. ZPP. Odlučujući o izjavljenoj žalbi na prvostepeno rešenje, drugostepeni sud je odbio žalbu kao neosnovanu prihvatajući obrazloženje prvostepenog suda i njegovo tumačenje odredbe člana 87. Zakona o Ustavnom sudu da se dejstvo odluke Ustavnog suda, donete u postupku po ustavnoj žalbi kojom je utvrđena povreda ustavnog zajemčenog prava ili slobode, može proširiti i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ali samo pod uslovom da Ustavni sud oceni da je to nužno u konkretnom slučaju i da to prošireno dejstvo izričito utvrdi svojom odlukom, odnosno da svojom odlukom odredi krug lica koja su bili neposredni učesnici konkretnog postupka koji se ponovo otvara pred redovnim sudom i na koje će se, zbog identiteta činjenično-pravne situacije, proširiti dejstvo njegove odluke. Pri tome, drugostepen sud je po službenoj dužnosti pribavio odluku Ustavnog suda Už 5336/14 od 24.10.2016. godine kojom je odbijena kao neosnovana ustavna žalba tužioca izjavljena protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1890/11 od 14.03.2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5759/12 od 14.02.2014. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud našao da nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka.

Odredbom člana 422. stav 1. tačka 9. ZPP propisano je da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može ponoviti po predlogu stranke ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku, a prema tački 11. istog člana ako je u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku.

U smislu citiranih odredbi, odluke na koje se poziva revident ne mogu se smatrati novim činjenicama niti novim dokazi koji bi bili osnov za ponavljanje postupka. Takođe, odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom može biti razlog za ponavljanje postupka samo u parničnom postupku u kome je doneta odluka koja je bila predmet ustavno-sudske kontrole. Takvo stanovište iskazano je u odluci Ustavnog suda Už.8736/2013 od 18.06.2015. godine sa obrazloženjem da Zakon o parničnom postupku iz 2009. godine i važeći Zakon o parničnom postupku ne propisuju mogućnost da redovan sud u postupku po predlogu za ponavljanje postupka sam primeni odredbu člana 87. Zakona o Ustavnom sudu i proširi dejstvo odluke Ustavnog suda na lica koja su stranke u nekom drugom pravnosnažno okončanom parničnom postupku; da se dejstvo konkretne odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi može proširiti i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ali samo pod uslovom da to Ustavni sud utvrdi svojom odlukom, pri čemu je neophodno da je sporan pojedinačni akt bio predmet ustavno-sudske kontrole po ustavnoj žalbi i da se neposredno odnosi na ta lica.

Odluke Ustavnog suda na se koje revident poziva u reviziji donete su po ustavnim žalbama drugih podnosilaca i kao takve ne mogu biti razlog za ponavljanje postupka u parnici tužioca, jer on nije bio učesnik u tim postupcima ustavno-sudske zaštite, niti je na njega prošireno dejstvo priloženih odluka Ustavnog suda. U odnosu na tužioca, po njegovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud je doneo odluku Už 5336/14 od 24.10.2016. godine kojom je odbijena kao neosnovana njegova ustavna žalba, odnosno utvrđeno je da pobijanim odlukama kojim je okončan parnični postupak nisu povređena niti uskraćena ljudska ili manjinska prava i slobode tužioca u tom postupku.

Iz navedenih razloga, ne postoji nijedan osnov za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka u ovoj parnici na koji se revident poziva, te je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci, na osnovu člana 405. stav 1. u vezi člana 412. stavovi 4. i 5. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić