Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.2691/13 od 03.09.2013. godine uvaženjem žalbe branioca okrivljenog preinačena je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K br.2613/10 od 12.04.2013. godine i to samo u pogledu odluke o kazni, pa je Apelacioni sud okrivljenog S.DŽ. za krivično delo za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom osudio primenom člana 56. i 57. KZ na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci dok je u preostalom delu žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana i u nepreinačenom delu prvostepena presuda potvrđena.

Zahtev za zaštitu zakonitosti protiv napred navedenih pravnosnažnih presuda, podneo je branilac osuđenog S.DŽ. advokat Z.M., zbog povrede zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1. i 2. ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i donese oslobađajuću presudu u odnosu na osuđenog ili da preinači drugostepenu presudu u pogledu odluke o kazni tako što će osuđenom biti utvrđena kazna zatvora koja se neće izvršiti ukoliko u određenom vremenskom intervalu koji odredi sud ne učini novo krivično delo.

Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 486. i 487. ZKP-a, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a, dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke. Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca osuđenog S.DŽ. je neosnovan.

Branilac osuđenog S.DŽ. u zahtevu navodi da je između okrivljenog i oštećenog u konkretnom slučaju postojao građansko-pravni odnos i da tokom krivičnog postupka nije utvrđeno postojanje bitnih elemenata krivičnog dela prevare – nije utvrđeno da je okrivljeni navodio oštećenog da na štetu svoje imovine nešto učini, i nije utvrđeno da je okrivljeni lažnim prikazivanjem činjenica dovodio u zabludu ili održavao u zabludi oštećenog, a što su bitni elementi krivičnog dela za koje je osuđeni oglašen krivim, da je oštećeni bio upoznat sa poslovanjem firme okrivljenog i pre nego što je odlučio da uloži novac u biznis i da je okrivljeni novac dobijen od oštećenog utrošio za nabavku robe kao i za poslovanje firme.

Iznete navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim. Naime, iz činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela, za koje je okrivljeni S.DŽ. oglašen krivim, proizilaze svi subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ. Navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac osuđenog S.DŽ. neosnovano je isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude je dao jasne i dovoljne razloge za pravnu kvalifikaciju krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ za koje je okrivljeni S.DŽ. oglašen krivim, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Branilac okrivljenog S.DŽ. u zahtevu navodi da su pobijane presude donete uz povredu zakona iz člana 439. stav 1. tačka 2. ZKP koja je učinjena tako što u odnosu na okrivljenog nije primenjen blaži zakon, jer je prema krivičnom zakoniku koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, uz prethodno ublažavanje kazne, postojala mogućnost izricanja uslovne osude za krivično delo za koje je okrivljeni oglašen krivim, a na okrivljenog je primenjen zakon koji je važio u vreme presuđenja, koji tu mogućnost nije predviđao.

Članom 5. stav 1. KZ propisano je da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja dela, a odredbom stava 2. istog člana da će se, ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakonom jednom ili više puta, primeniti zakon koji je najblaži za učinioca.

U konkretnom slučaju, krivično delo prevare za koje je okrivljeni S.DŽ. oglašen krivim i osuđen pobijanim presudama, izvršeno je u periodu od januara do aprila 2004. godine, u vreme važenja Krivičnog zakona Republike Srbije (''Službeni glasnik SRS'', br. 26/77 ... 21/90, ''Službeni glasnik RS'', br. 16/90 ... 67/03) i Osnovni krivični zakon (''Sl. list SFRJ'', br. 44/76 ... 54/90 i ''Sl. list SRJ'', br. 35/92 ... 61/01 i ''Sl. glasnik RS'', broj 39/03), koji su, posle izvršenja ovog dela izmenjeni, donošenjem novog zakona – Krivičnog zakonika (''Službeni glasnik RS'', broj 85/05) koji je stupio na snagu 01.01.2006. godine.

Članom 171. KZ RS (''Službeni glasnik SRS'', br. 26/77 ... 21/90 i ''Službeni glasnik RS'', br. 16/90 ... 67/03) u stavu 3. propisano je da ko u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu protivpravnu imovinsku korist, dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini, pri čemu je pribavljena imovinska korist u iznosu preko 850.000,00 dinara kazniće se zatvorom od najmanje 3 godine.

Odredbom člana 53. stav 3. Osnovnog krivičnog zakona (''Sl. list SFRJ'', br. 44/76 ... 54/90, ''Sl. list SRJ'', br. 35/92 ... 61/01 i ''Sl. glasnik RS'', broj 39/03), propisano je da se uslovna osuda ne može izreći za krivična dela za koja se ni ublažavanjem kazne ne može izreći kazna manja od jedne godine zatvora. Članom 43. stav 1. tačka 1. istog zakona, propisano je da kada postoji uslov za ublažavanje kazne iz člana 42. ovog zakona, sud će ublažiti kaznu i to tako što ako je za krivično delo kao najmanja mera kazne propisan zatvor u trajanju od 3 ili više godina kazna se može ublažiti do jedne godine zatvora.

Članom 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ (''Službeni glasnik RS'', br.85/2005 ... 72/09) koji je važio u vreme donošenja pobijanih presuda propisano je da ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini pri čemu je pribavljena imovinska korist ili naneta šteta u iznosu koji prelazi 1.500.000,00 dinara kazniće se zatvorom od 2 do 10 godina i novačnom kaznom. Članom 66. stav 2. istog zakona propisano je da za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora u trajanju od 10 godina ili teža kazna ne može se izreći uslovna osuda.

Primenom člana 53. stav 3. u vezi člana 43. stav 1. tačka 1. OKZ, koji su važili u vreme izvršenja krivičnog dela za koja je S.DŽ. osuđen, za krivično delo iz člana 171. stav 3. KZ RS nije mogla biti izrečena uslovna osuda, kao što ni primenom člana 66. stav 2. KZ koji je važio u vreme donošenja pobijanih presuda za krivično delo prevare iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ takođe nije mogla biti izrečena uslovna osuda. Imajući u vidu da je za krivično delo prevare iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ koji je važio u vreme donošenja pobijanih presuda zaprećena kazna zatvora bila manja u odnosu na zaprećenu kaznu zatvora za krivično delo prevare iz člana 171. stav 3. KZ RS, prema zakonu koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda u pobijanim presudama je primenjen blaži zakon po okrivljenog, pa su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca osuđenog S.DŽ. da je učinjena povreda zakona iz člana 439. stav 1. tačka 2. ZKP.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. st. 1. i 2. ZKP-a.

Zapisničar-savetnik,                                                                                          Predsednik veća-sudija,
Tatjana Milenković, s.r.                                                                                       Dragiša Đorđević, s.r.