Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP, o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

 

Na sednici veća, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, kao i pobijane presude, protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

 

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljene, kao jedan od razloga za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, navodi bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4. ZKP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 101/11 i 121/12), i s tim u vezi ističe da je „čitavo veće prvostepenog suda trebalo da bude izuzeto iz suđenja, jer su svoju ulogu shvatili kao da su „zastupnici optužbe“, obzirom da je od pet saslušanih svedoka optužbe, četiri svedoka samoinicijativno pozvalo i saslušalo sudsko veće.

 

Odredbom člana 604. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 101/11 i 121/12), koji se primenjuje od 01.10.2013. godine, propisano je da će se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene ovog zakonika, ocenjivati po odredbama ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku. Shodno tome, Vrhovni kasacioni sud je pobijanu presudu Osnovnog suda u Pančevu K. br. 3746/10 od 24.09.2012. godine ispitao i cenio prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku koji se primenjivao do 01.10.2013. godine, a presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. br. 3992/12 od 08.10.2013. godine prema odredbama ZKP koji se primenjuje od 01.10.2013. godine.

 

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, navodi zahteva za zaštitu zakonitosti u ovom delu nisu osnovani. Ovo stoga što je sud ovlašćen da po službenoj dužnosti izvodi dokaze, dakle i da poziva svedoke za koje smatra da je njihovo saslušanje neophodno u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja, shodno odredbama čl. 17. i 326. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku, koji se primenjivao u vreme donošenja prvostepene presude („Službeni glasnik RS“ broj 58/04...76/10), a po kom zakonu je i drugostepeni sud, shodno odredbi člana 604. stav 1. ZKP („Služben glasnik RS“ broj 72/11, 101/11 i 121/12) ispitivao zakonitost preduzetih radnji.

 

Osim toga, razlozi za izuzeće sudija propisani su odredbom člana 40. tačka 1. – 6. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 58/04 ... 76/10) a konkretna povreda, na koju se branilac poziva, iz člana 438. stav 1. tačka 4. ZKP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 101/11 i 121/12) odgovara povredi iz člana 368. stav 1. tačka 2. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 58/04... 76/10), i odnosi se na razloge za izuzeće propisane članom 40. tačka 1. - 5. tog zakonika, pa kada se ima u vidu činjenica da branilac okrivljene u zahtevu ne navodi nijedan razlog za izuzeće postupajućih sudija iz navedenih tačaka, to po oceni ovoga suda pobijanim presudama nisu učinjene povrede na koje neosnovano ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioc okrivljene R.K.

 

Takođe, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, kojima se ukazuje na učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 101/11 i 121/12), odnosno na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 10. ZKP („Službeni glasnik RS“ br. 58/04 ... 76/10), i s tim u vezi ističe da je prvostepena presuda zasnovana na dokazu na kome se po odredbama ZKP ne može zasnivati.

 

Naime, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe se da je prvostepena presuda zasnovana na prepoznavanju optužene R.K. od strane oštećene sa fotografija koje se nalaze u spisima predmeta i na prepoznavanju na glavnom pretresu održanom dana 12.01.2012. godine, što je suprotno odredbi člana 104. ZKP („Službeni glasnik RS“ br. 58/04 ... 76/10).

 

Međutim, iz spisa predmeta, kao i iz samog zahteva za zaštitu zakonitosti, proizilazi da su službene beleške o prepoznavanju, koje je sačinila policija, rešenjem Osnovnog suda u Pančevu Ki 2197/10 od 04.11.2010. godine, izdvojene iz spisa i da nisu korišćene kao dokaz, dok iz zapisnika o glavnom pretresu održanom dana 12.01.2012. godine i zapisnika o saslušanju oštećene K.K. pred istražnim sudijom, proizilazi da nije vršena radnja prepoznavanja okrivljene u smislu odredbe člana 104. ZKP. Osim toga, iz same prvostepene presude proizilazi da se presuda zasniva na iskazu oštećene K.K., u okviru kog iskaza je oštećena, pred istražnim sudijom, kao lice koje ima pravo uvida u spise predmeta, navela da je lice sa kojim je razgovarala u svom dvorištu ženska osoba koju pokazuje na fotografiji sa pasoša u spisima predmeta pod brojem 1/5, dok je na glavnom pretresu održanom dana 12.01.2012. godine, u okviru svog iskaza, pokazala na oštećenu R.K. kao na lice koje je zatekla u svom dvorištu i sa kojim je razgovarala, te koja joj je tada rekla „nudimo zavese, bojimo se kučeta, kuče spava“.

 

Kako se, dakle, prvostepena presuda zasniva na iskazu oštećene i njegove ocene obzirom na ostale izvedene dokaze u toku postupka, a ne na dokaznoj radnji prepoznavanja, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene R.K., to su navodi zahteva i u ovom delu ocenjeni neosnovanim.

 

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljene R.K., podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Pančevu K. 3746/10 od 24.09.2012. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 3992/12 od 08.10.2013. godine, odbio kao neosnovan.

 

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 101/11 i 121/12) doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica,s.r.                                                                                                           Nevenka Važić,s.r.