Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 3416/13 od 17.03.2014. godine, uvažena je žalba OJT Sremska Mitrovica i presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici 7K 823/10 od 23.05.2013. godine je preinačena u pogledu odluke o krivičnoj sankciji te je okrivljeni M.T. osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri meseca dok je odbijena kao neosnovana žalba njegovog branioca.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog adv. V.J., zbog povrede zakona iz člana 439. tač. 1), tač. 2) i tač. 3) ZKP , sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine nižestepene presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da ih preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe ili pak preinači u pogledu krivične sankcije i okrivljenom umesto kazne zatvora izrekne uslovnu osudu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS" 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) i u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podignut, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.T., adv. V.J., u pogledu povrede zakona – član 439. tač.1) ZKP je neosnovan dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da se u konkretnom slučaju može raditi o „delu malog značaja“ pa tako suštinski ukazuje na ovaj osnov isključenja protivpravnosti te tako i postojanja krivičnog dela odnosno povredu zakona iz člana 439. tač.1) ZKP. Ovu povredu, odnosno osnov isključenja protivpravnosti dela sagledava u, po stavu odbrane, kumulativnoj ispunjenosti sva tri uslova, odnosno da je stepen krivice nizak „što proizilazi iz specifičnih poslovnih odnosa okrivljenog i vlasnika navodno oštećenog“, da štetne posledice nisu nastupile jer je oštećeni iskoristio pravnu zaštitu u izvršnom i parničnom postupku a kako štetnih posledica nema to nije neophodna ni društvena osuda dela a posebno imajući u vidu protek od više od osam godina od izvršenja dela.

Izneti navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani.

Odredbom člana 18. Krivičnog zakonika određeno je da „nije krivično delo ono delo koje, iako sadrži obeležja krivičnog dela, predstavlja delo malog značaja“ (stav 1.) a da je delo „malog značaja ako je stepen krivice učinioca nizak, ako su štetne posledice odsutne ili neznatne i ako opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije“ (stav 2.) te da se „odredbe st. 1. i 2. ovog člana mogu primeniti na krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina ili novčana kazna“ (stav 3.).

U konkretnom slučaju, krivično delo za koje je okrivljeni T. optužen i osuđen (falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi 2. i 1. Krivičnog zakonika) imajući u vidu visinu zaprećene kazne, ispunjava opšti uslov iz stava 3. člana 18. KZ. Međutim, imajući u vidu opis radnje izvršenja krivičnog dela, ostala tri neophodna uslova nisu ispunjena. Tako, stepen krivice u konkretnom slučaju nije „nizak“ nego je, imajući u vidu stepenovanje krivice na dva nehatna i dva umišljajna oblika, izvesno najviši a u vidu direktnog umišljaja. Nadalje, nije ispunjen ni uslov u pogledu neznatnosti ili odsutnosti štetnih posledica. O ispunjenosti ovog uslova, u pogledu odsutnosti štetnih posledica, može se govoriti ukoliko je reč između ostalog o pokušaju krivičnog dela, a u konkretnom slučaju, kako to i proizilazi iz spisa predmeta, okrivljeni je sačinio lažne službene isprave koje je i upotrebio u službi kao istinite te je delo samim tim svršeno i za isto je i oglašen krivim pa nema sumnje da su nastupile, svakako znatne, štetne posledice ugrožavanja sigurnosti pravnog saobraćaja kao njegovog zaštitnog objekta. Pri tome, nije od značaja to što posebne štetne posledice nisu nastupile i po oštećenog jer je ovaj, po stavu odbrane, „iskoristio pravnu zaštitu u izvršnom i parničnom postupku“. Naime, pitanje neznatnosti ili odsutnosti štetnih posledica, sud će ceniti sa stanovišta ugroženosti ili stepena povređivanja zaštitnog dobra, a ne samo pravnog interesa oštećenog da se utvrdi postojanje štetnih posledica od krivično-pravnih radnji okrivljenog. I na kraju, imajući u vidu upravo i o kom krivičnom delu se radi, stepenu krivice i intezitetu štetnih posledica po zaštitni objekat dela, nema sumnje da opšta svrha krivičnih sankcija, odnosno „suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom“ zahtevaju izricanje krivične sankcije u konkretnom slučaju te tako nije ispunjen ni treći navedeni neophodni uslov iz člana 18. stav 2. KZ. Na isto nema uticaja činjenica što je od izvršenja dela proteklo „više od osam godina“ kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP) okrivljeni preko svog branioca a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP.

Obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP) podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona iz člana 485. stav 4. ZKP se radi već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

U konkretnom slučaju branilac okrivljenog M.T. adv. V.J. u ostalom delu zahteva navođenjem kao razloga za podnošenje zahteva da je „u pravnosnažnoj odluci pogrešno primenjen zakon“ a što bi predstavljalo povredu zakona iz člana 439. tač.2) ZKP i da je Apelacioni sud u Novom Sadu u svojoj odluci počinio povredu zakona iz člana 439. tač.3) ZKP jer je pogrešno primenio odredbu člana 54. stav 1. KZ tako što je „preveliki značaj dao ranijoj osuđivanosti okrivljenog a da pri tom nije uzeo u obzir da je od izvršenja krivičnog dela proteklo više od osam godina“, samo formalno označava povrede zakona iz člana 485. stav 4. ZKP-a - zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno ali u podnetom zahtevu ukazuje na nepravilnost i nepotpunost utvrđenog činjeničnog stanja od značaja za odmeravanje kazne što sve, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne predstavlja razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP-a, zbog povrede zakona, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu.

Imajući u vidu da su u ovom delu podnetog zahteva samo formalno označene povrede zakona (odredba člana 439. tač.2) i tač.3) ZKP) zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno, a da se u suštini ukazuje na nedozvoljene razloge za podnošenje zahteva, Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.T. adv. V.J. u ovom delu na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP-a, odbacio kao nedozvoljen.

Nalazeći, iz iznetih razloga, da pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda zakona iz člana 439. tač. 1) ZKP, na koju se ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, a da je zahtev u odnosu na povrede zakona iz člana 439. tač.2) i 3) ZKP nedozvoljen, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP-a, i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                                                           Nevenka Važić,s.r