Od okrivljenog je oduzeta imovinska korist pribavljena izvršenjem krivičnog dela u iznosu od 68.428.500,00 dinara, koji iznos je okrivljeni dužan da uplati u korist budžeta Republike Srbije u roku od 1 godine od dana pravnosnažnosti presude. Okrivljeni je obavezan i na plaćanje paušala u iznosu od 5.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.3234/12 od 15.10.2013. godine, delimičnim usvajanjem žalbi okrivljenog M.S. i njegovog branioca, presuda Višeg suda u Novom Sadu K br.92/11 od 05.06.2012. godine preinačena je u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i odluke o kazni, tako što su radnje okrivljenog pravno kvalifikovane kao krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje delo je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 2 godine i 6 meseci, dok su u ostalom delu žalbe okrivljenog i njegovog branioca, kao i žalba Višeg javnog tužioca u Novom Sadu, odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačnom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog M.S. – advokat N.D., zbog povrede krivičnog zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP) i to zbog povreda odredaba člana 447. stav 2. ZKP, člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP i člana 439. tačka 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud u smislu odredbe člana 488. stav 3. ZKP odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži, te donese presudu kojom će se usvojiti zahtev za zaštitu zakonitosti i pobijane presude ukinuti, a predmet vratiti na ponovno suđenje, ili da se pobijane presude preinače u smislu navoda iz zahteva.

Nakon što je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u smislu odredbe člana 488. stav 1. ZKP dostavljen Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za razjašnjenje stvari, pa je nakon razmatranja spisa predmeta i presuda protiv kojih je zahtev podnet, po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan, u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP i iz člana 439. tačka 2. ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Imajući u vidu da je prvostepena presuda doneta dana 05.06.2012. godine, te da je odredbom člana 604. ZKP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 45/13) koji se primenjuje od 01.10.2013. godine propisano da će se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene tog zakonika ocenjivati po odredbama ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 58/04 ... 76/10), to je prvostepena presuda ocenjena po odredbama ranije važećeg ZKP.

Ukazujući na povredu odredaba člana 438. stav 2. tačka 1. sada važećeg ZKP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 45/13), koja bi odgovarala povredi navedenoj u čl. 368. stav 1. tačka 10. ranije važećeg ZKP (''Službeni glasnik RS'', br. 58/04 ... 76/10), branilac okrivljenog u zahtevu ističe da je činjenično stanje i u prvostepenoj i u drugostepenoj presudi utvrđeno na osnovu nezakonitog dokaza, i to fotokopija knjigovodstvene dokumentacije, koje prema odredbama ranije važećeg ZKP nisu propisane kao dokaz na kome se presuda može zasnovati.

Po oceni ovoga suda, napred izloženi navodi zahteva ne mogu se prihvatiti kao osnovani iz sledećih razloga:

Odredbom člana 352. stav 2. ranije važećeg ZKP, propisano je da je sud dužan da savesno oceni svaki dokaz pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima, i na osnovu takve ocene izvede zaključak da li je neka činjenica utvrđena.

Odredbom člana 18. stav 2. istog Zakonika, propisano je da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom ili potvrđenim međunarodnim ugovorom, ili su ovim zakonikom ili drugim zakonom izričito zabranjeni.

Shodno citiranim zakonskim propisima, činjenice u krivičnom postupku se mogu dokazivati svim dokazima, osim onima koji su sami po sebi ili po načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbom člana 18. stav 2. ZKP, dakle i neoverenim fotokopijama.

U konkretnom slučaju, ni prvostepeni, a ni drugostepeni sud, svoje odluke nisu zasnovali na fotokopijama knjigovodstvene dokumentacije, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, već na dokazima prezentiranim u originalu koji su bili predmet detaljne analize sudskog veštaka ekonomske struke. Odlučne činjenice – raspolaganje novčanim sredstvima prisvajanjem bez pravnog osnova – relevantne za ocenu postojanja elemenata krivičnog dela, utvrđene su na osnovu nalaza veštaka i analize ostalih izvedenih dokaza. Nedostatak originalne prateće dokumentacije, čije je sačinjavanje spadalo u dužnost okrivljenog kao odgovornog lica, koji tu dokumentaciju nije sačinio, cenjen je u sklopu njegove odbrane, koju prvostepeni sud nije prihvatio.

Prema tome, odlučne činjenice su utvrđene na osnovu analize originalne dokumentacije, te prvostepenom presudom nisu učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 10. ZKP koji je važio u vreme donošenja prvostepene presude, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Da li neoverena fotokopija (u konkretnom slučaju knjigovodstvene dokumentacije) predstavlja nedozvoljeni dokaz, jeste faktičko pitanje u svakom konkretnom slučaju, i zavisi od toga da li postoji ili ne postoji sumnja u njenu autentičnost i verodostojnost, i da li je takva isprava podobna da služi kao dokaz kakve činjenice koja ima značaj za pravne odnose.

Neosnovano se zahtevom branioca okrivljenog ukazuje i na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. sada važećeg ZKP (člana 369. tačka 3. ranije važećeg ZKP), i s tim u vezi navodi da je u pogledu krivičnog dela, zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim, primenjen zakon koji se ne može primeniti, te da se u radnjama okrivljenog stiču bitni elementi krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. KZ, a ne krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, zbog kojeg je drugostepenom presudom oglašen krivim.

S tim u vezi, u zahtevu se ukazuje da je jedini motiv okrivljenog da novac koji je podigao ne upotrebi za potrebe poslovanja svog preduzeća, izbegavanje plaćanja poreza na dobit pravnih lica, te da s toga u njegovim radnjama stoje svi bitni elementi krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. KZ.

Međutim, ni navodi zahteva u ovom delu ne mogu se prihvatiti kao osnovani.

Prema navodima izreke pravnosnažne presude, okrivljeni M.S. je u periodu od 01.12.2005. do 01.02.2006. godine, u svojstvu vlasnika i direktora pravnog lica d.o.o. E. N.S., iskoristio svoj položaj odgovornog lica u nameri da pribavi sebi imovinsku korist, tako što je po prethodno izvršenim uplatama vlasničkih pozajmica gotovog novca u ukupnom iznosu od 52.713.292,50 dinara na tekuće račune privrednog društva čiji je bio vlasnik i direktor, prema ugovorima o kratkoročnim finansijskim zajmovima koje je vršio u toku 2004. i 2005. godine, te ostvarenog prometa robe u vezi sa kojim su od strane kupaca robe vršene uplate novca na tekuće račune privrednog društva d.o.o E. N.S. sa računa otvorenih u više banaka, u više navrata sukcesivno podizao novac po navodnom osnovu povrata pozajmice i kroz isplatu gotovog novca, te je raspolažući novčanim sredstvima sa računa privrednog društva čiji je bio vlasnik i direktor, za sebe pribavio protivpravnu imovinsku korist u vidu prisvajanja razlike podignutog novca u odnosu na uplaćene vlasničke pozajmice po ugovorima o kratkoročnim zajmovima u ukupnom iznosu od 68.428.500,00 dinara, na štetu privrednog društva d.o.o. E. N.S.

Kako, dakle, iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilaze svi bitni elementi krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi st. 1. i 4. KZ, zbog kog je okrivljeni oglašen krivim prvostepenom presudom, odnosno bitni elementi krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, kako je to pravilno našao drugostepeni sud u žalbenom postupku, imajući u vidu izmene Krivičnog zakonika (''Službeni glasnik RS'', broj 121/2012), to su neosnovani navodi zahteva da se u radnjama okrivljenog stiču bitni elementi krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. KZ, te da je u pogledu krivičnog dela zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim, primenjen zakon koji se ne može primeniti.

Iz navedenih razloga, navodi zahteva, u delu u kojem se pravnosnažne presude pobijaju zbog povrede odredaba člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP i povrede zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, odbijeni su kao neosnovani.

U ostalom delu, u zahtevu se navodi da okrivljeni nije obavešten o održavanju sednice veća iako je u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude branilac zahtevao da on i okrivljeni budu obavešteni o održavanju sednice veća pred drugostepenim sudom, na koji način je drugostepeni sud učinio povredu odredaba člana 447. stav 2. u vezi sa članom 13. i 68. ZKP.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 45/13), propisani su uslovi pod kojima okrivljeni, preko svog branioca, može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, i to taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i pred apelacionim sudom (član 74, član 438. stav 1. tač. 1. i 4. i tačka 7. do 10. i stav 2. tačka 1, član 439. tačka 1. do 3. i član 441. st. 3. i 4. ZKP).

Dakle, odredbom člana 485. stav 4. ZKP, ograničeno je pravo okrivljenog na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u pogledu razloga zbog kojih može podneti ovaj vanredni pravni lek, pa tako okrivljeni i njegov branilac mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog napred navedenih povreda zakona.

Kako branilac okrivljenog pravnosnažne presude pobija zbog povrede zakona iz člana 447. stav 2. ZKP, koja nije propisana odredbom člana 485. stav 4. ZKP kao razlog po kom okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, to je zahtev u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci presude, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP, u delu u kom je zahtev odbačen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                      Nevenka Važić, s.r.