Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br.594/14 od 08.09.2014. godine, usvajanjem žalbe javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Pančevu, preinačena je presuda Višeg suda u Pančevu K br.31/13 od 03.03.2014. godine, samo u pogledu pravne kvalifikacije dela i odluke o krivičnoj sankciji, tako što su krivično-pravne radnje okrivljenih G.M. i D.M. pravno kvalifikovane kao krivično delo iznude u saizvršilaštvu iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. KZ u vezi sa članom 33. KZ, za koje delo su osuđeni na kazne zatvora u trajanju od po jedne godine i istovremeno je određeno da se, shodno odredbi člana 45. st. 5. i 6. KZ, ove kazne imaju izvršiti tako što će ih okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuju i koje ne smeju napuštati, osim u slučajevima propisanim zakonom koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija, te da će sud, ukoliko okrivljeni jednom u trajanju preko 6 časova ili dva puta u trajanju do 6 časova samovoljno napuste prostorije u kojima stanuju, odrediti da ostatak kazne zatvora izdrže u Zavodu za izvršenje kazne zatvora, dok su žalbe branilaca okrivljenih G.M. i D.M. odbijene kao neosnovane.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog G.M. – advokat V.D., zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), konkretno zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8. ZKP, s tim što iz obrazloženja zahteva proizilazi da je zahtev podnet i zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje ili da preinači pobijane odluke, tako što će okrivljenog G.M. osloboditi od optužbe ili mu izreći blažu krivičnu sankciju. Istovremeno, branilac je predložio da se prema okrivljenom odloži izvršenje pravnosnažne presude, shodno odredbi člana 488. stav 3. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog G.M. pravnosnažne presude pobijaju zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8. ZKP i stim u vezi ističe da pravnosnažnom presudom nije u potpunosti rešen predmet optužbe.

Prema navodima zahteva, kao iznos vrednosti stečene protivpravne imovinske koristi okrivljenog G.M., u prvostepenoj presudi navodi se novčani iznos od 56.025,00 dinara, dok se u izmenjenoj optužnici od 21.02.2014. godine, okrivljenom stavlja na teret iznos od 560.249,00 dinara, na koji način je, prema stavu branioca, prvostepeni sud propustio da u potpunosti reši predmet optužbe, a drugostepeni sud je učinio istu bitnu povredu donoseći odluku kojom je preinačio prvostepenu presudu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela, pri čemu je ostalo nejasno da li je drugostepeni sud o optužbi rešio o sticanju protivpravne imovinske koristi u iznosu od 56.025,00 dinara, ili u iznosu od 560.249,00 dinara.

Suprotno izloženim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravnosnažnom presudom nisu učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8. ZKP.

Naime, iz spisa predmeta utvrđuje se da je zamenik Višeg javnog tužioca u Pančevu podneskom Kt 261/09 od 21.01.2014. godine izmenio optužnicu Kt 261/09 od 22.10.2010. godine u pogledu činjeničnog opisa krivičnog dela i pravne kvalifikacije, tako što je okrivljenima stavio na teret izvršenje krivičnog dela iznude iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. KZ u saizvršilaštvu – u vezi sa članom 33. KZ, te da je na glavnom pretresu održanom dana 28.02.2014. godine precizirao optužnicu tako što je umesto iznosa protivpravno stečene imovinske koristi od 560.249,00 dinara okrivljenom stavio na teret iznos od 56.025,00 dinara, pri čemu je pri ovako izmenjenoj i preciziranoj optužnici ostao do okončanja glavnog pretresa.

Kako je, dakle, javni tužilac podneskom od 21.02.2014. godine izmenio optužnicu u pogledu činjeničnog opisa i pravne kvalifikcije predmetnog krivičnog dela, a na glavnom pretresu precizirao i iznos protivpravne imovinske koristi koju je okrivljeni G.M. stekao izvršenjem krivičnog dela, kod činjenice da je prvostepenom presudom okrivljeni G.M. i obavezan da na ime naknade štete oštećenom B.R. plati iznos od 56.025,00 dinara, to je očigledno da u konkretnom slučaju pravnosnažnom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8. ZKP, jer je sud u potpunosti rešio predmet optužbe.

Stoga su navodi zahteva u ovom delu ocenjeni neosnovani.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje i da je pravnosnažnom presudom učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP i s tim u vezi ističe da je drugostepeni sud radnje okrivljenih G.M. i D.M. pogrešno pravno kvalifikovao kao krivično delo iznude u saizvršilaštvu iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. KZ u vezi sa članom 33. KZ. Prema stavu branioca, u radnjama okrivljenih stoje bitni elementi krivičnog dela prinude iz člana 135. stav 3. u vezi stava 1. KZ u saizvršilaštvu – u vezi sa članom 33. KZ, za koje delo su i oglašeni krivim prvostepenom presudom, obrazlažući ovakav svoj stav činjenicom da okrivljeni nisu imali nameru pribavljanja protivpravne imovinske koristi, već da je njihova namera bila usmerena na povraćaj novčanog iznosa koji im je dugovao oštećeni.

Međutim, ni navodi zahteva u ovom delu, ne mogu se prihvatiti kao osnovani.

Naime, prema izreci pravnosnažne presude, okrivljeni G.M. i okrivljeni D.M. su u kritičnom periodu, u nameri da sebi pribave protivpravnu imovinsku korist, ozbiljnom pretnjom, prinudili oštećenog B.R. da potpiše ugovor o zakupu sopstvenog stana i da okrivljenom G.M. plaća zakupninu od 150 evra mesečno, što je oštećeni i učinio u naredna četiri meseca, plativši u dva navrata iznose od po 150 eura, dok je dve rate izmirio isporukom dva televizora marke E., i to okrivljenom G.M. lično, a drugi njegovoj sestri, dok je okrivljeni D.M., prinudio oštećenog da mu preda svoje putničko vozilo marke ... a zatim i da potpiše ugovor kojim mu je navodno prodao ovo vozilo za 30.000,00 dinara, iako oštećeni nije dobio nikakav novac.

Kako, dakle, iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilaze sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela iznude u saizvršilaštvu iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. KZ, u vezi sa članom 33. KZ, za koje delo su okrivljeni i oglašeni krivim drugostepenom presudom, imajući u vidu i da im je ovo krivično delo stavljeno na teret preciziranom i izmenjenom optužnicom Višeg javnog tužioca u Pančevu Kt 261/09, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da je drugostepeni sud učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, tako što je prvostepenu presudu preinačio u pogledu pravne kvalifikacije i okrivljene oglasio krivim za krivično delo iznude u saizvršilaštvu iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. KZ, u vezi sa članom 33. KZ.

Apelacioni sud u Beogradu je, kao drugostepeni, u svojoj odluci Kž1 594/2014 od 08.09.2014. godine, na strani 8, izneo iscrpne razloge zbog čega nalazi da je prvostepeni sud radnje okrivljenih pogrešno pravno kvalifikovao kao krivično delo prinude u saizvršilaštvu iz člana 135. stav 3. u vezi stava 1. u vezi sa članom 33. KZ, te zbog čega nalazi da u radnjama okrivljenih stoje svi bitni elementi krivičnog dela iznude u saizvršilaštvu iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. u vezi sa članom 33. KZ.

I po oceni ovoga suda, kada se ima u vidu da je u izreci prvostepene presude navedeno da su okrivljeni krivično delo izvršili u nameri da sebi pribave protivpravnu imovinsku korist, tako što su ozbiljnim pretnjama prinudili oštećenog da nešto učini na štetu svoje imovine, te da su preduzimanjem inkriminisanih radnji pribavili protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 56.025,00 dinara, koji iznos predstavlja isplaćenu zakupninu za stan od strane oštećenog okrivljenom G.M., kao i protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 515.607,40 dinara, koji iznos predstavlja vrednost vozila koje je oštećeni predao okrivljenom D.M., a kod činjenice da oštećeni nije bio učesnik spornog poslovnog odnosa iz kog je dugovanja prema okrivljenima imao samo svedok N.R., to je očigledno da se u radnjama okrivljenih stiču sva bitna obeležja krivičnog dela iznude u saizvršilaštvu iz člana 214. stav 2. u vezi stava 1. KZ u vezi sa članom 33. KZ, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud u pobijanoj presudi, a ne bitni elementi krivičnog dela prinude u saizvršilaštvu iz člana 135. stav 3. u vezi stava 1. u vezi sa članom 33. KZ, kako se to neosnovano ističe u zahtevu branioca okrivljenog G.M.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog G.M., i u ovom delu, odbijen je kao neosnovan.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                        Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                   Nevenka Važić, s.r.