Protiv navedene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu K 7730/12 od 28.07.2014. godine zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog V.V., advokat D.M., zbog povrede zakona u smislu člana 485. stav 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijanu presudu preinači tako što će okrivljenog osoboditi od optužbe da je izvršio krivična dela koja mu se stavljaju na teret.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 486. stav 1. ZKP, održao sednicu veća u kojoj je razmotrio spise predmeta pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog V.V., advokata D.M., je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da prvostepeni sud u pobijanoj presudi ne analizira završne reči stranaka i ne daje jasne razloge o odlučnim činjenicama, jer prilikom ocene dokaza kod oba krivična dela daje razloge zbog kojih prihvata iskaze oštećenih, ceneći ih kao iskrene i ubedljive, a koji razlozi su po oceni branioca potpuno nejasni, jer su iskazi oštećenih u suprotnosti kako sa odbranom optuženog, tako i sa izjavama svedoka očevidaca, te da u pogledu krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim da je izvršio dana 10.10.2004. godine na štetu D.B. sud u obrazloženju pobijane presude nije dao jasne razloge o odlučnim činjenicama, a izneti razlozi su nejasni i međusobno kontradiktorni jer oštećeni u svojim iskazima nije mogao da opredeli čime mu je okrivljeni naneo povrede kritičnom prilikom, pa je nejasno odakle tvrdnja da je reč o metalnoj šipci dužine oko 40 cm, a kako to sud utvrđuje u izreci presude. Zbog svega navedenog branilac okrivljenog smatra da je pobijana presuda doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Nadalje, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe da je prvostepeni sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje prilikom donošenja odluke za krivično delo izvršeno 26.10.2003. godine na štetu oštećenog M.D., jer sud nije na nesumnjiv način utvrdio kako je došlo do sukoba između okrivljenog i oštećenog kritičnom prilikom, te da je činjenično stanje koje je opisano u izreci pobijane presude u suprotnosti sa svim izvedenim dokazima, pa čak i sa izjavama oštećenog koje je dao u postupku pred istražnim sudijom 25.01.2005. godine i na glavnom pretresu 2007. godine, pa sud iz iskaza svedoka oštećenog prihvata samo ono što mu odgovara i samo na osnovu tog dela iskaza oštećenog utvrđuje činjenično stanje, pri čemu iskaz oštećenog ne ceni na adekvatan način u odnosu na iskaze okrivljenog i ostalih svedoka, zbog čega je po oceni branioca prvostepeni sud propustio da na pravilan i potpun način utvrdi činjenično stanje i ustanovi kako je do konflikta došlo kritičnom prilikom. Izloženim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljenog u suštini osporava ocenu izvedenih dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje u pobijanoj presudi, a vezano za krivično delo za koje je okrivljeni oglašen krivim da ga je izvršio dana 26.10.2003. godine.

Kao razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog V.V. ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1) ZKP i s tim u vezi navodi da je prvostepeni sud vezano za krivično delo učinjeno na štetu oštećenog M.D. pravilno i u potpunosti utvrdio činjenično stanje, odnosno objektivno ocenio dokaze, jedino je mogao doći do zaključka da je okrivljeni kritičnom prilikom naneo povredu oštećenom u nužnoj odbrani, te da je prvostepeni sud u sklopu događaja trebalo da ceni i to da je kritičnom prilikom okrivljeni imao 60 kilograma telesne težine, a oštećeni 130 kilograma, dok u pogledu krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim da je izvršio 10.10.2004. godine na štetu D.B. branilac takođe smatra da ga je okrivljeni izvršio u stanju nužne odbrane, što proizilazi iz odbrane okrivljenog koji je naveo da je i on kritičnom prilikom pretrpeo lake telesne povrede što je potvrdila i svedok G.V., majka okrivljenog, čiji iskaz sud nije prihvatio, te da sud nije imao u vidu i da je sudski veštak hirurg ostavio mogućnost da je kritičnom prilikom oštećeni udaren ciglom od 15 cm dužine, te da sud isključivo na osnovu iskaza oštećenog, koji nije mogao da opredeli čime mu je okrivljeni kritične prilike naneo povredu, dolazi do zaključka koji opisuje u izreci presude, odnosno da je metalnom šipkom dužine oko 40 cm okrivljeni naneo tešku telesnu povredu oštećenom, ne postavljajući pitanje kako je došlo do sukoba između oštećenog i okrivljenog i ne prihvatajući iskaz okrivljenog.

Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda branilac okrivljenog u suštini izlaže svoju verziju događaja iz koje izvodi činjenične zaključke, o postojanju nužne odbrane na strani okrivljenog, a koji činjenični zaključci su drugačiji od utvrđenog činjeničnog stanja u pobijanoj presudi, pa po oceni ovoga suda iako se branilac okrivljenog u zahtevu poziva na povredu krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1) ZKP u suštini osporava ocenu izvedenih dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje u pobijanoj pravnosnažnoj presudi.

Takođe, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog za podnošenje zahteva ističe da bi se u pogledu krivičnog dela učinjenog na štetu D.B. dana 10.10.2004. godine moglo govoriti i o krivičnom delu teške telesne povrede iz člana 121. tačka 5. KZ, odnosno da je okrivljeni to krivično delo učinio na mah, doveden bez svoje krivice u stanje jake razdraženosti napadom od strane povređenog, čime branilac okrivljenog ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 2) ZKP i s tim u vezi navodi da je prvostepeni sud trebalo da ceni činjenicu da je oštećeni D.B. mnogo krupniji i jači fizički od okrivljenog, što po oceni branioca ukazuje na nedvosmislen zaključak, do kojeg dolaze i veštaci, a da je okrivljeni V. bio uplašen i emocionalno uzbuđen kritičnom prilikom, te da je njegova reakcija bila plod takvog stanja. Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti po oceni ovog suda, branilac okrivljenog iznosi svoju verziju predmetnog događaja i iz takve verzije izvodi činjenične zaključke koji su suprotni od utvrđenog činjeničnog stanja u pobijanoj presudi Prvog osnovnog suda u Beogradu, zbog čega, po nalaženju ovog suda, branilac okrivljenog iako u zahtevu ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 2) ZKP, faktički osporava ocenu izvedenih dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje u pobijanoj presudi.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno ograničenju njegovih prava pravima koja u postupku ima okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, kao ni po osnovu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog V.V. ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ovog rešenja tako što je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog V.V. odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar - savetnik                                                                                                        Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović, s.r.                                                                                   Janko Lazarević, s.r.