Presudom Višeg suda u Kraljevu Kž 352/14 od 15.08.2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog A.J., a presuda Osnovnog suda u Kraljevu K 2873/12 od 29.04.2014. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je blagovremeno podneo branilac okrivljenog A.J., advokat V.I., zbog povrede zakona iz člana 439. stav 1. tač. 1) do 3) ZKP i člana 438. stav 1. tač.1) i 7) i stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude tako što će okrivljenog A.J. osloboditi krivičnog gonjenja jer delo za koje je osuđen nije krivično delo, te obavezati privatnog tužioca U.R. da podnosiocu zahteva za zaštitu zakonitosti A.J. nadoknadi materijalnu štetu na ime troškova krivičnog postupka koji je prethodio podnošenju zahteva za zaštitu zakonitosti kao i troškove za sastav zahteva za zaštitu zakonitosti, a sve u roku od 15 dana od dana donošenja odluke.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu na osnovu odredbe člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu najpre ističe da je sud okrivljenog trebalo da oslobodi krivičnog gonjenja shodno odredbi člana 5. stav 2. KZ, jer je nakon izvršenja predmetnog krivičnog dela došlo do promene Zakona o parničnom postupku, u tom smislu da je licima kao što je privatni tužilac oduzeto pravo da pred sudom u svojstvu punomoćnika zastupaju treća lica, pa bi privatni tužilac kada bi se pojavio pred sudom u svojstvu punomoćnika nekog trećeg lica, a u smislu novih odredaba ZPP, zaista i bio nadripisar, što po stavu branioca ukazuje da zbog principa primene blažeg zakona, delo za koje je okrivljeni optužen nije krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, a kojim navodima branilac okrivljenog ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1) ZKP.

Međutim, po nalaženju ovog suda princip primene blažeg zakona u smislu člana 5. stav 2. Krivičnog zakonika, može se primeniti samo u pogledu primene zakona vezano za izvršenje krivičnog dela, te imajući u vidu da u međuvremenu od izvršenja krivičnog dela do donošenja pravnosnažne presude nije došlo do promene ili dekriminalizacije krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, to i nema mesta primeni člana 5. stav 2. KZ, pa su po nalaženju ovog suda, neosnovani navodi iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno da delo za koje se optuženi goni više nije krivično delo.

Iz iznetih razloga, po oceni ovog suda, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog A.J., advokata V.I. je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1) ZKP.

Nadalje, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i da su pobijane presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1) ZKP jer nije sporno da je okrivljeni kritičnom prilikom za privatnog tužioca rekao da je nadripisar, odnosno da je kritičnom prilikom izgovorio reči „ovakvi nadripisari se pojavljuju pred sudom“ ali on te reči privatnom tužiocu nije uputio sa namerom omalovažavanja privatnog tužioca. S tim u vezi, branilac okrivljenog u zahtevu ističe i to da je u konkretnom slučaju postojao osnov za isključenje postojanja krivičnog dela, te da je sud trebalo da oslobodi krivičnog gonjenja okrivljenog shodno odredbi člana 170. stav 4. KZ, jer je okrivljeni predmetne reči kritičnom prilikom rekao zastupajući interese svog vlastodavca u odbrani njenih prava, bez postojanja namere da omalovaži privatnog tužioca.

Izloženim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda branilac okrivljenog pozivajući se pogrešno na povredu Krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1) ZKP, u suštini osporava ocenu izvedenih dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje vezano za postojanje namere omalovažavanja na strani okrivljenog, a u pogledu koje namere nižestepeni sudovi upravo suprotno navodima branioca u pobijanim odlukama zaključuju na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja da su reči koje je okrivljeni kritičnom prilikom uputio privatnom tužiocu upućene upravo sa namerom vređanja i omalovažavanja privatnog tužioca.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno ograničenju njegovih prava, pravima koja u postupku ima okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog A.J. u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog A.J. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i povredu Zakona iz člana 439. tač.2) i 3) ZKP i člana 438. stav 1. tač.1) i 7) i stav 2. tačka 1) ZKP, pri čemu u obrazloženju podnetog zahteva ne navodi razloge zbog kojih smatra da su u pobijanim odlukama učinjene navedene povrede Zakona.

Kako Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ispituje pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga (član 485. stav 1. tačka 1) u vezi stava 4. ZKP), dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti u smislu člana 489. stav 1. ZKP, te kako je branilac okrivljenog u zahtevu samo istakao povrede zakona iz člana 439. tač.2) i 3) ZKP, i člana 438. stav 1. tač.1) i 7) i stav 2. tačka 1) ZKP, ne dajući pritom razloge zbog kojih smatra da su u pobijanim odlukama učinjene navedene povrede, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj (član 484. ZKP).

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP, u vezi člana 484. ZKP u delu kojim je zahtev odbacio jer isti nema zakonom propisan sadržaj.

Zapisničar – savetnik                                                                                                  Predsednik veća - sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                               Janko Lazarević,s.r.