Troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu 26K 356/13 od 23.08.2013. godine okrivljeni N.V. oglašen je krivim zbog krivičnog dela prevara u pokušaju iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika za koje mu je izrečena uslovna osuda i utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine, koja se neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od tri godine po pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo, a osuđen je i na novčanu kaznu u iznosu od 188.856,00 dinara koju je dužan da plati u roku od 90 dana po pravnosnažnosti presude a ukoliko okrivljeni u ostavljenom roku novčanu kaznu ne bude platio sud će istu izvršiti tako što će svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne zameniti za jedan dan zatvora, s tim što zatvor ne može biti duži od šest meseci.

Na osnovu odredbe člana 196. stav 1. ZKP okrivljeni je obavezan na plaćanje sudskog paušala u iznosu od 1.000,00 dinara u roku od 60 dana po pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 4009/13 od 09.05.2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog N.V. i presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu K 356/13 od 23.08.2013. godine, potvrđena.

Protiv navedenih presuda branilac okrivljenog N.V., adv. M.S. podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. u vezi člana 439. stav 1. tačka 2. i 3. Zakonika o krivičnom postupku sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog N.V., adv. M.S. u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku dostavljen je Republičkom javnom tužiocu, nakon čega je Vrhovni kasacioni sud održao sednicu veća o kojoj u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioce okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća održanoj u smislu člana 490. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, uz primenu člana 604. ZKP u odnosu na prvostepenu presudu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je osnovan.

Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog N.V., ističe da je osporenim pravnosnažnim presudama u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe i za koje je okrivljeni oglašen krivim primenjen zakon koji se ne može primeniti, čime je učinjena povreda Krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 2. ZKP, u širem smislu reči, ali po oceni Vrhovnog kasacionog suda učinjena je povreda zakona iz člana 439. ZKP, ali iz tačke 1.

Ovu povredu zakona sud je učinio pogrešnom pravnom ocenom utvrđenog činjeničnog stanja opisanog u izreci pravnosnažne presude kada ga je pravno kvalifikovao kao krivično delo prevare iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ.

Naime, izrekom pravnosnažne presude utvrđeno je da je okrivljeni u cilju dobijanja refakcije i regresa za dizel gorivo za jesenju setvu 2012. godine, nadležnom organu u zahtevu za refakciju i regresiranje dizel goriva, lažno prikazao činjenicu da ispunjava uslove za dobijanje navedene pogodnosti, to jest da je gorivo kupio kod ovlašćenog prodavca za šta je uz zahtev priložio lažne fiskalne račune budući da gorivo nije kupio, čime je pokušao da pribavi protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 944.100,00 dinara (koliko iznosi vrednost refakcije i regresa na koje bi imao pravo da je uslove za iste ispunjavao). U ovako utvrđenom činjeničnom stanju koje u svemu odgovara činjeničnom opisu dela iz optužnog akta nisu sadržana bitna obeležja krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. u pokušaju, već bitna obeležja krivičnog dela neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz člana 209. stav 1. KZ, no kako je izvršenje navedenog krivičnog dela ostalo u pokušaju, a kako pokušaj istog prema odredbi člana 30. stav 1. KZ nije kažnjiv, to delo koje je okrivljenom stavljeno na teret optužbom i za koje je pravnosnažnim presudama oglašen krivim nije krivično delo.

Naime, po radnji izvršenja krivično delo iz člana 209. stav 1. KZ je poseban oblik prevare jer se vrši lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica (kao kod prevare iz člana 208. KZ) i na taj način se za sebe ili drugog ostvaruje kakva korist. Međutim, kod ovog krivičnog dela prevarne radnje imaju za cilj dobijanje kredita i druge pogodnosti (subvencija, regres, refakcija i sl.) za šta učinilac ne ispunjava propisane uslove kao što je to u konkretnoj situaciji slučaj, budući da okrivljeni nije kupio gorivo kod ovlašćenog prodavca. Ostvarenje protivpravne imovinske koristi nije bitno obeležje ovog krivičnog dela, ali ga ne isključuje jer krivično delo postoji kako u slučaju ispunjenja obaveza po neosnovanom dobijanju kredita i druge pogodnosti, tako i u slučaju neispunjenja tih obaveza i nanošenja štete pasivnom subjektu, odnosno pribavljanju sebi ili drugome protivpravne imovinske koristi. Za ovo krivično delo od odlučnog značaja jeste postojanje uzročne veze između lažnog prikazivanja činjenica i dobijanja kredita ili druge pogodnosti, a u konkretnom slučaju ta uzročna veza je nesumnjivo utvrđena izrekom pravnosnažne presude.

Ako obeležja ovog krivičnog dela i krivičnog dela prevare nisu određena na potpuno identičan način, priroda ovog dela nesumnjivo ukazuje da je reč o posebnom obliku prevare učinjene radi dobijanja kredita i druge pogodnosti, u konkretnom slučaju regresa i refakcije za dizel gorivo za jesenju setvu za 2012. godinu.

Stoga su osnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti da se u konkretnom slučaju radi o prividnom idealnom sticaju krivičnog dela prevare iz člana 208. KZ kao opšteg krivičnog dela i krivičnog dela neosnovanog dobijanja i korišćenja kredita i druge pogodnosti iz člana 209. stav 1. KZ kao posebnog oblika prevare, po osnovu specijaliteta, a kako specijalni oblik sadrži u sebi opšti oblik istog krivičnog dela to u takvom slučaju postoji samo jedno krivično delo i to ono koje se pojavljuje kao specijalno u odnosu na opšte.

Dakle, u konkretnom slučaju okrivljenog N.V., sadržana su bitna obeležja krivičnog dela iz člana 209. stav 1. KZ u pokušaju, a kako pokušaj krivičnog dela u pitanju nije kažnjiv shodno članu 30. KZ, to je Vrhovni kasacioni sud okrivljenog N.V. na osnovu člana 423. stav 1. KZ oslobodio od optužbe da je izvršio krivično delo prevare u pokušaju iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika.

Shodno članu 265. stav 1. ZKP odlučeno je da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Sa iznetih razloga, a na osnovu člana 492. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                                                            Nevenka Važić,s.r.