.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 94/2015
13.05.2015. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužioca K.S. iz J., čiji je punomoćnik M.J., advokat iz Niša, protiv tuženog N.e. AD N., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2838/14 od 17.09.2014. godine, u sednici održanoj 13.05.2015. godine, doneo je
R E Š E NJ E
UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 2838/14 od 17.09.2014. godine i presuda Osnovnog suda u Nišu P1 4043/13 od 21.03.2014. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 4043/13 od 21.03.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi rešenje tuženog br.33/165 od 15.12.2011. godine, kojim mu je otkazan ugovorom o radu, kao i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava po osnovu rada.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2838/14 od 17.09.2014. godine, žalba tužioca je odbijena kao neosnovana i navedena prvostepena presuda potvrđena.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu od 18.02.2002. godine, na neodređeno vreme, na poslovima višeg kontrolora lokala, a po osnovu aneksa broj 4 na poslovima glavnog dispečara. Rešenjem tuženog od 15.12.2011. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze iz člana 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu, člana 6. stav 1, člana 7. stav 1. Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih i člana 20. tač. 1. i 4. ugovora o radu, zato što je dana 29.11.2011. godine, tokom rada u noćnoj smeni, spavao na svom radnom mestu, a što je utvrđeno od strane Službe unutrašnje kontrole u 03,40 časova. Ova Služba je pokrenula postupak za utvrđivanje odgovornosti tužioca, pa su u tom postupku izvedeni dokazi saslušanjem tužioca i svedoka, kao i uvid u fotografiju sa lica mesta, na osnovu čega je zaključeno da je tužilac svesno učinio povredu radne obaveze i da je nemarno i nesavesno izvršavao postavljene zadatke, te da su se na osnovu toga, stekli uslovi za prestanak radnog odnosa. Tužiocu je uručeno upozorenje o postojanju otkaznog razloga na koje se on izjasnio, a zatraženo je i mišljenje sindikata.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, ocenjujući da je postupak utvrđivanja odgovornosti tužioca zbog učinjene povrede radne obaveze sproveden u skladu sa zakonom, pobijanom presudom je tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.
Ocenjujući navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenčno stanje nije potpuno utvrđeno, zbog čega se za sada ne može prihvatiti navedeni zaključak nižestepenih sudova o postojanju odgovornosti tužioca zbog učinjene povrede radne obaveze i zakonitosti osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu.
Odredbom člana 179. tačka 3. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zato postoje opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, pored ostalog i ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Ponašanje koje se smatra povredom radne discipline propisano je aktom poslodavca, pa je u Kolektivnom ugovoru o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih u članu 6. utvrđeno da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu ugovorom o radu i ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Ova odredba kolektivnog ugovora je identična sa navedenom zakonskom odredbom, odnosno ovom odredbom Kolektivnog ugovora se ne konkretizuje i bliže utvrđuje ponašanje zaposlenog koji predstavlja povredu radne discipline, već se upućuje na odredbe ugovora o radu. Ugovorom o radu u tački 20. stav I i IV utvrđeno je da se povredom radne discipline smatra neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza.
Imajući u vidu napred navedeno, kao i do sada utvrđeno činjenično stanje, posebno okolnosti na osnovu kojih je utvrđena odgovornost tužioca, za sada se po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da ponašanje tužioca konkretnom prilikom ukazuje na neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza. Naime, nije utvrđeno koje su bile radne obaveze tužioca prema opisu poslova koje je obavljao, odnosno koje od tih obaveza je navedenom prilikom nesavesno, neblagovremeno ili nemarno izvršavao. U tom kontekstu na nedvosmislen način nije raspravljeno da li je tužilac u vreme koje mu se stavlja na teret, u radnim prostorijama tuženog, spavao ili se samo odmarao zbog zdravstvenih tegoba, na koje okolnosti je prvostepeni sud saslušao više svedoka, pa i tužioca koji su izjavili da u kritičnom vremenu od 03,40 nije mogao da spava, jer je par minuta pre toga u 03,37 časova izdao putni nalog vozaču.
Iz napred navedenih razloga, ovaj sud nalazi da je radi pravilne primene materijalnog prava potrebno raspraviti i utvrdi navedene činjenice, od kojih zavisi pravilna primena materijalnog prava i zakonita odluka u ovoj parnici.
Primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Ljubica Milutinović, s.r.
