Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku na osnovu člana 408. u vezi člana 506. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) i nalazi da je revizija dozvoljena shodno članu 403. stav 2. tačka 2. istog zakona i neosnovana.

U sprovedenom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Neosnovano se revizijom ukazuje na bitnu povredu postupka učinjenu pred drugostepenim sudom, pogrešnom primenom člana 80. stav 5. u vezi stava 1. Zakona o parničnom postupku, ukazivanjem na nedostatak aktivne legitimacije tužioca za vođenje parnice.

Odredbom člana 80. Zakona o parničnom postupku je regulisana pravna situacija odsustva stranačke sposobnosti, kao procesne pretpostavke za vođenje parnice i propisan je odbačaj tužbe kao mera otklanjanja navedenog nedostatka. Prema članu 74. stav 1. Zakona o parničnom postupku stranka u postupku može da bude svako fizičko i pravno lice. U ovom slučaju stranačka i parnična sposobnost tužioca nije sporna. Za razliku od stranačke sposobnosti (da se neko lice u parnici pojavi kao stranka), aktivna ili stvarna legitimacija podrazumeva materijalno pravni odnos stranke prema predmetu spora. Stranka je stvarno legitimisana ako je učesnik materijalno pravnog odnosa iz koga je nastala parnica. Pitanje aktivne legitimacije nije procesne već materijalno pravne prirode a od postojanja aktivne legitimacije zavisi osnovanost tužbenog zahteva. Suprotno navodima revizije nedostatak aktivne legitimacije (koju u konkretnom slučaju tužilac poseduje) sankcioniše se odbijanjem tužbenog zahteva a ne odbačajem tužbe na osnovu člana 80. stav 5. Zakona o parničnom postupku na čiju primenu se pogrešno upućuje revizijom. Stoga je neosnovano ukazivanje na bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 80. stav 5. i 1. ZPP (odnosno člana 374. stav 2. tačka 9. ZPP).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac i tuženi B.J. su osnovali ortačko društvo, koje posluje od 2001. godine a članom 24. Ugovora o usklađivanju ortačkog društva od 28.12.2006. godine su predvideli da poslovođenje u društvu vrši tuženi B.J.. Ugovorom o radu od 05.03.2007. godine tuženi B.J. je zasnovao radni odnos kod tuženog preduzeća za obavljanje poslova direktora društva. Tuženo ortačko društvo nije imalo upravni odbor i ugovor o radu je potpisao tuženi B.J. u ime poslodavca i kao zaposleni. Tuženi B.J. nije imao saglasnost tužioca kao ortaka za zaključenje ugovora niti ga je obavestio o zaključenju ugovora. Tuženi B.J. je istupio iz društva i rešenjem Agencije za privredne registre od 09.04.2012. godine utvrđena je promena zakonskog zastupnika, brisano ime tuženog B.J. sa funkcije direktora i u registar privrednih subjekata upisano obaveštenje o njegovom istupanju iz Ortačkog društva S.o. Ž..

Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je pobijanom presudom primenjeno materijalno pravo utvrđenjem ništavosti ugovora o radu, zaključenog između tuženih 05.03.2007. godine.

Prema članu 30. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/2005) radni odnos se zasniva ugovorom o radu, ugovor o radu zaključuje zaposleni i poslodavac i ugovor o radu se smatra zaključenim kada ga potpišu zaposleni i direktor, odnosno preduzetnik. Odredbama člana 48. stav 1, 2. i 6. istog zakona je regulisano da direktor može da zasnuje radni odnos na neodređeno ili određeno vreme, da se radni odnos zasniva ugovorom o radu i da ugovor o radu sa direktorom zaključuje u ime poslodavca upravni odbor, a kod poslodavca kod koga nije obrazovan upravni odbor – organ koji je određen aktom poslodavca. Prema članu 66. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ broj 125/2004 poslovođenje obuhvata ovlašćenje za obavljanje pravnih poslova i drugih radnji koje se redovno vrše pri obavljanju delatnosti ortačkog društva. Pravni poslovi i druge radnje koji nisu obuhvaćeni ovlašćenjem iz stava 1. ovog člana mogu se obavljati samo uz saglasnost svih ortaka ortačkog društva. Odredbama člana 33. istog zakona je propisano da su pored ostalih i ortaci ortačkog društva dužni da postupaju savesno i lojalno prema privrednom drutšvu. Takođe članom 25. ugovora o usklađivanju Ortačkog društva S.o. Ž. sa Zakonom o privrednim društvima, overenim pred Opštinskim sudom u Aleksincu pod brojem Ov 5612/06 dana 30.11.2006. godine je regulisano da poslovođenje obuhvata ovlašćenje za obavljanje pravnih poslova i drugih radnji koji se redovno vrše pri obavljanju delatnosti društva i da se pravni poslovi i druge radnje koji nisu obuhvaćeni ovlašćenjem mogu obavljati samo uz saglasnost svih ortaka društva.

U ovom slučaju, suprotno osnovnim načelima ugovornog prava, ugovor o radu je zaključilo isto lice u svojstvu poslodavca i zaposlenog i bez saglasnosti drugog ortaka, usled čega je ugovor o radu i po oceni Vrhovnog kasacionog suda suprotan prinudnim propisima i dobrim običajima i ništav na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Revizijom se neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Pobijanom odlukom su pravilno primenjene odredbe Zakona o radu, koji iako se radi o specijalnom propisu ne isključuje primenu Zakona o obligacionim odnosima kao opšteg propisa ugovornog prava kod ocene punovažnosti ugovora. Tužilac kao ortak tuženog OD S.o. ima pravni interes i aktivnu legitimaciju za utvrđenje ništavosti spornog ugovora. Istupanje tuženog B.J. iz ortačkog društva nije od značaja za drugačiju odluku u ovoj parnici. Tužilac je podneo tužbu u ovoj pravnoj stvari pre istupanja tuženog ortaka iz ortačkog društva i ima pravo da po oceni nepounovažnosti ugovora raspravi eventualne pravne posledice ništavog ugovora.

Nisu osnovani navodi revizije kojima se osporava pobijana odluka ukazivanjem na sadržinu člana 61. stav 1. tačka 1. i 4., 63, 64, 66, 67. i 77. Zakona o privrednim društvima i neblagovremenost podnete tužbe. Revizijom citiran Zakon o privrednim društvima je obajvljen u Službenom glasniku RS broj 36/11 i primenjuje se od 01.02.2012. godine u periodu nakon podnošenja tužbe u ovoj parnici i ne predstavlja merodavno pravo za odlučivanje u ovom postupku već Zakon o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ broj 125/2004) važeći u vreme sačinjavanja spornog ugovora o radu 05.03.2007. godine. Osim toga radi se o apsolutno ništavom pravnom poslu u kom slučaju se shodno članu 110. Zakona o obligacionim odnosima pravo na isticanje ništavosti ne gasi.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

                                                                                                                     Predsednik veća-sudija

                                                                                                                     Milomir Nikolić,s.r.