Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu ovlašćenja iz člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11) i člana 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („ Službeni glasnik RS“, br. 55/14) u granicama razloga navedenih u reviziji, a pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP i na pravilnu primenu materijalnog prava našao da revizija tužioca nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu carinik-saradnik. Rešenjem Savezne uprave carina-Carinarnica D. od 12.04.1996.godine, tužilac je privremeno udaljen počev od 15.04.1996.godine do okončanja disciplinskog postupka zbog povrede radne dužnosti. Odlukom disciplinske komisije organa carinske službe, Savezne uprave carina od 10.10.1996.godine, tužilac je oglašen odgovornim što je dana 05.04.1996.godine, kao službeno lice carinik-saradnik, prilikom obavljanja službene dužnosti-kontrole putničkog i robnog prometa na graničnom prelazu K., Carinarnica S., od ulaznih putnika u autobusu primio na poklon iznos od 1.165 nemačkih maraka i 460 švajcarskih franaka, sa cigaretama, viskijem i svežim pilećim batacima, na taj način što je nakon pregleda osoblja autobusa, kese u kojima su se nalazile poklonjene stvari odnosio u obližnji restoran, da bi stvari uzeo na kraju smene, kada je sa istim zatečen, čime je učinio težu povredu radne dužnosti, primanje poklona u vezi sa zadacima i poslovima radnika iz člana 60. stav 1. tačka 13. Zakona o carinskoj službi, te je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa. Rešenjem drugostepene disciplinske komisije od 13.03.1997.godine, ukinuta je odluka disciplinske komisije od 10.10.1996.godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Disciplinska komisija donela je odluku 18.07.1997.godine po kojoj je tužilac oglašen odgovornim zbog učinjene teže povrede radne dužnosti iz člana 60. stav 1. tačka 13. navedenog Zakona o carinskoj službi, te je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa. Rešenjem drugostepene disciplinske komisije od 23.12.1999.godine, naznačena odluka je ukinuta i vraćena na ponovno odlučivanje.Odlukom Savezne uprave carina-Disciplinske komisije od 20.11.2000.godine, obustavljen je disciplinski postupak protiv tužioca, zbog nastupanja zastarelosti vođenja postupka i tužilac je vraćen na rad 01.01.2001.godine. U sprovedenom postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da je rešenje o udaljenju tužioca bilo zakonito dok je trajalo, zbog toga što su se u radnjama i postupcima tužioca stekli elementi teže povrede radne dužnosti i to primanja mita, odnosno poklona ili ostvarivanje drugih koristi u vezi sa zadacima i poslovima radnika ili službe ili posluga ili omogućavanje posluge novcem ili drugim stvarima od vrednosti, propisane članom 60. stav 1. tačka 13. navedenog Zakona o carinskoj službi, da krivica tužioca, kao zaposlenog za povredu radne dužnosti utiče na ostvarivanje prava na naknadu, jer je teža povreda radne dužnosti učinjena od strane tužioca, koja povreda predstavlja uzrok štete, čijem je nastanku isključivo tužilac doprineo, zbog čega nema zakonskih uslova za odgovornost tužene, pa je tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Na utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužioca u celosti odbili. Odredbom člana 60. stav 1. tačka 13. Zakona o carinskoj službi („Službeni list SFRJ“, br. 56/80 i 49/87), propisano je da se težom povredom radne dužnosti smatra primanje mita, odnosno poklona ili ostvarivanje drugih koristi u vezi sa zadacima ili poslovima radnika ili službe ili posluga ili omogućavanje posluge novcem i drugim stvarima od vrednosti. Odredbom člana 65. istog zakona propisano je da postupak za utvrđivanje odgovornosti radnika, organa carinske službe za povredu radne dužnosti, ne može se pokrenuti ni voditi posle isteka jedne godine od dana kada je povreda izvršena. Ako povreda radne dužnosti istovremeno predstavlja krivično delo, carinski ili devizni prekršaj, rok za zastarelost za pokretanje i vođenje disciplinskog postupka je isti kao i rok za krivično gonjenje za to krivično delo, odnosno rok u kojem se može pokrenuti prekršajni postupak.

Odlukom Savezne uprave carina-Disciplinska komisija organa carinske službe od 20.11.2000.godine obustavljen je disciplinski postupak protiv tužioca jer je nastupila zastarelost vođenja postupka. Na osnovu izvedenih dokaza i utvrđenih činjenica, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da odluka od 20.11.2000.godine nema uticaja na zakonitost odluke o udaljenju tužioca, jer je odluka o udaljenju tužioca bila zakonita. Naime, u provedenom postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da su se u radnjama tužioca stekli elementi teže povrede radne dužnosti, a to je primanje mita, odnosno poklona ili ostvarivanja drugih koristi u vezi sa zadacima i poslovima radnika ili službe ili posluga ili omogućavanje posluge novcem i drugim stvarima od vrednosti iz člana 60. stav 1. tačka 13. Zakona o carinskoj službi, da je tužilac povredu učinio svojom krivicom i da je stoga nastanku štete tužilac isključivo doprineo, te da nema pravo na naknadu materijalne štete u visini neisplaćene zarade za period od 15.06.1996.godine do 10.01.2000.godine. Pravilna je odluka nižestepenih sudova da je neosnovan i zahtev tužioca za naknadu neisplaćeni regres za godišnji odmor za traženi period.

Pravilno su nižestepeni sudovi odbili zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete, jer je tužilac svojim radnjama doprineo da do štete dođe. Zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti i straha je neosnovan i iz razloga što je potraživanje zastarelo na osnovu odredbe člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, a nalazom i mišljenjem veštaka je utvrđeno da ne postoji uzročno posledična veza između udaljenja tužioca i naknadnog pogoršanja zdravlja u odnosu na umanjenje životne aktivnosti. U odnosu na strah tužilac nije dokazao da je postupak kod tužene vođen šikanozno i zlonamerno, a vid štete za koji tužilac traži isplatu na ime višegodišnjeg poremećaja psihičkog i telesnog funkcionisanja nije propisan odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovano u reviziji tužilac ističe da su nižestepene odluke nezakonite, jer je protiv njega pokrenut krivični postupak koji je okončan odustankom javnog tužioca od krivičnog gonjenja. Prema utvrđenim činjenicama, javni tužilac je odustao od krivičnog gonjenja smatrajući da tužilac nije izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, ali je na osnovu izvedenih dokaza i utvrđenih činjenica u nižestepenim odlukama pravilno zaključeno da je tužilac učinio teže povrede radne dužnosti iz člana 60. stav 1. tačka 13. Zakona o carinskoj službi i da je stoga odluka o udaljenju tužioca bila zakonita, te da tužilac nema pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju potražuje u ovom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode u reviziji tužioca, pa je našao da su bez uticaja na pravilno donetu odluku nižestepenih sudova.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, revizija tužioca je odbijena kao neosnovana.

Predsednik veća-sudija,

Branislava Apostolović,s.r.