Vrhovni kasacioni sud je, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu na osnovu odredbe člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim rešenjima protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim rešenjima povređen krivični zakon u smislu člana 439. tač. 2) i 3) ZKP i člana 441. stav 1. ZKP i u vezi sa tim navodi da je okrivljei G.R. pravnosnažnom presudom Višeg suda u Kragujevcu K 45/13 od 02.04.2014. godine oglašen krivim da je izvršio produženo krivično delo pronevera iz člana 364. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ i produženo krivično delo posluga iz člana 365. stav 1. u vezi člana 61. KZ za koja dela mu je izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od godinu dana, te da je okrivljenom drugostepena presuda koja je doneta 27.07.2014. godine, dostavljena 18.09.2014. godine, nakon čega je okrivljeni 26.09.2014. godine podneo zahtev, a u smislu Zakona o izvršenju krivičnih sankcija koji je važio do 01.09.2014. godine, da mu se omogući da navedenu kaznu zatvora izdržava bez napuštanja prostorija u kojima stanuje uz primenu elektronskog nadzora. Zbog navedenog, branilac smatra, da pobijanim pravnosnažnim rešenjima, zahtev okrivljenog nije mogao da se odbaci kao nedozvoljen, a primenom Zakona o izvršenju krivičnih sankcija koji je stupio na snagu 01.09.2014. godine, imajući u vidu da je pravnosnažna presuda kojom je okrivljenom izrečena predmetna kazna zatvora doneta pre stupanja na snagu tog zakona, ali da je okrivljenom ista dostavljena nakon stupanja na snagu tog zakona zbog čega je okrivljeni predmetni zahtev podneo nakon stupanja na snagu novog Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, te u tom smislu, po oceni branioca, sudovi su u konkretnom slučaju, prilikom odlučivanja o zahtevu osuđenog trebalo da primene zakon koji je blaži za učinioca, a to je Zakon o izvršenju krivičnih sankcija koji je važio do 01.09.2014. godine.

Međutim, iako je pravnosnažna presuda kojom je okrivljeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine doneta 27.07.2014. godine, dakle za vreme važenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija (''Službeni glasnik RS'', broj 72 od 09. maja 2011. godine), predlog za zamenu kazne zatvora kaznom „kućnog zatvora“ je okrivljeni u konkretnom slučaju podneo 26.09.2014. godine, nakon stupanja na snagu novog Zakona o izvršenju krivičnih sankcija (''Službeni glasnik RS'', broj 55 od 23. maja 2014. godine) koji u delu propisanog postupka ne predviđa mogućnost da nakon pravnosnažnosti presude okrivljeni može podneti predlog da mu se izrečena kazna zatvora do jedne godine izvrši bez napuštanja prostorija u kojima stanuje, to je po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, Zakon o izvršenju krivičnih sankcija koji važi u momentu podnošenja zahteva i koji zakon reguliše samo postupak izvršenja krivičnih sankcija prema punoletnim licima, jedini koji se u konkretnom slučaju može primeniti, naročito imajući u vidu da postupak izvršenja kazne zatvora u konkretnom slučaju nije ni započeo.

Iz iznetih razloga, po nalaženju ovog suda, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ističe da je pobijanim rešenjima povređen zakon - član 439. tačka 2) ZKP, pri čemu je Vrhovni kasacioni sud imao u vidu da u konkretnom slučaju nije u pitanju primena zakona vezana za krivično delo za koje je okrivljeni pravnosnažno osuđen, već pitanje koji je zakon i jedino bilo moguće primeniti iz postupka izvršenja kazne.

Pored toga, a razmatrajući istaknutu u zahtevu povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, Vrhovni kasacioni sud nalazi, da u pobijanim rešenjima nije odlučivano o krivičnoj sankciji koja će se izreći prema okrivljenom u pogledu vrste i visine (a u vezi koje odluke o krivičnoj sankciji bi se eventualno mogla istaći povreda krivičnog zakona u smislu člana 439. tačka 3) ZKP), već o načinu izvršenja već izrečene mu kazne zatvora, što, kao ni povreda zakona iz člana 441. stav 1. ZKP koju branilac u zahtevu takođe ističe, nisu zakonski razlozi iz odredbe člana 485. stav 4. ZKP zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, pa je, po oceni ovog suda, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar - savetnik                                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović, s.r.                                                                                               Bata Cvetković, s.r.