Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1276/14 od 14.11.2014. godine, usvajanjem žalbi branioca okrivljenog A.M. i okrivljenog A.M. preinačena je presuda Višeg suda u Novom Sadu K 80/13 od 11.07.2014. godine u pogledu odluke o kazni u odnosu na okrivljenog A.M., tako što je Apelacioni sud u Novom Sadu za krivično delo iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. KZ za koje je okrivljeni A.M. oglašen krivim prvostepenom presudom zadržao kao pravilno utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od dve godine, dok je za krivično delo iz člana 114. tačka 1) KZ za koje je okrivljeni A.M. takođe oglašen krivim prvostepenom presudom, utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 30 godina, pa je zatim okrivljenog A.M. osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 30 godina u koju mu se ima uračunati vreme provedeno u pritvoru počev od 16.01.2013. godine pa nadalje, dok su u preostalom delu žalbe branioca okrivljenog A.M. i okrivljenog A.M. lično, odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli:

- branilac okrivljenog A.M., advokat T.D., zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tač. 1) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje;

- branilac okrivljenog A.M., advokat M.P., zbog povrede zakona iz člana 439. tač. 2) i 3) ZKP, člana 74. i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovnu odluku prvostepenom sudu ili da preinači prvostepenu presudu i okrivljenog oglasi krivim za izvršenje krivičnog dela iz člana 113. KZ i izrekne mu kaznu predviđenu u zakonskom okviru za to delo imajući u vidu olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenog A.M.

Vrhovni kasacioni sud je, dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog A.M. smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su podneti zahtevi za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevima, našao:

Branilac okrivljenog A.M., advokat M.P., u svom zahtevu najpre ističe da je pobijanim presudama okrivljeni oglašen krivim za krivično delo teško ubistvo iz člana 114. tačka 1) KZ i to za dva oblika radnje izvršenja krivičnog dela teškog ubistva, odnosno za ubistvo izvršeno na podmukao i ubistvo izvršeno na svirep način, a koji oblici radnje izvršenja svaki za sebe predstavljaju posebno krivično delo, jer su i u zakonu opisani na alternativan način upravo da bi se jasno znalo za koji oblik teškog ubistva se učinilac, s obzirom na način ivršenja, kažnjava, te da se u konkretnom slučaju radi o prividnom sticaju po osnovu alternativiteta, pa je okrivljeni s obzirom na način izvršenja mogao biti osuđen samo za jedan oblik radnje izvršenja koji bi bio podveden pod zakonski opis iz člana 114. KZ. Zbog navedenog, branilac okrivljenog smatra da je pobijanim presudama došlo do povrede odredaba materijalnog prava, odnosno ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Kako je članom 114. tačka 1) KZ propisano da će se zatvorom od najmanje 10 godina ili zatvorom od 30 do 40 godina kazniti onaj ko drugog liši života na svirep ili podmukao način, to je po oceni ovog suda, radnja izvršenja kod ovog kvalifikovanog ubistva doista alternativno postavljena, ali to ne isključuje mogućnost da učinilac ovog oblika krivičnog dela teško ubistvo isto može učiniti i na svirep i na podmukao način, a kada prilikom izvršenja krivičnog dela preduzima radnje koje se mogu podvesti pod obe kvalifikatorne okolnosti predviđene tačkom 1) člana 114. KZ. S tim u vezi, imajući u vidu da je u konkretnom slučaju okrivljeni oglašen krivim da je izvršio oblik krivičnog dela teško ubistvo propisan u tački 1) člana 114. KZ, preduzimajući obe alternativno postavljene radnje izvršenja tog dela, a kako je to i opisano u izreci pobijane prvostepene presude, to po oceni ovog suda, okrivljeni je kritičnom prilikom lišio života oštećenog postupajući na svirep i podmukao način, čime je izvršio krivično delo teško ubistvo propisano u tački 1) člana 114. KZ, pri čemu iako su ove dve radnje izvršenja alternativno propisane, ne znači da samim tim isključuju jedna drugu i da se krivično delo ne može izvršiti preduzimanjem obe radnje.

Iz iznetih razloga, po oceni ovog suda, neosnovano branilac okrivljenog, advokat M.P., u zahtevu ističe povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, jer kvalifikovani oblici ubistva koji su precizirani u tačkama od 1) do 11) člana 114. KZ, po nalaženju ovog suda, svaki od tih kvalifikovanih oblika predstavlja po jedno samostalno krivično delo, a okrivljeni je u konkretnom slučaju i oglašen krivim za izvršenje jednog krivičnog dela iz člana 114. tačka 1) KZ, pri čemu je prilikom izvršenja tog krivičnog dela okrivljeni preduzeo obe alternativno propisane radnje izvršenja u toj tački.

Pored toga, branilac okrivljenog, advokat M.P. ističe i da je pobijanim presudama povređen krivični zakon u smislu člana 439. tačka 3) ZKP, u vezi člana 54. tačka 3) KZ, jer drugostepeni sud u pobijanoj presudi obe radnje izvršenja krivičnog dela ceni kao otežavajuće okolnosti, navodeći da činjenica, da su ostvarene dve kvalifikatorne okolnosti krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tačka 1) KZ, ukazuje na visok stepen krivice optuženog i jačinu povrede zaštićenog dobra.

Međutim, po oceni ovog suda, izrečena kazna zatvora okrivljenom za predmetno krivično delo teško ubistvo iz člana 114. tačka 1) KZ je odmerena u granicama koje su zakonom propisane za to delo, iako drugostepeni sud u razlozima za odluku o kazni navodi više radnji koje je okrivljeni preduzeo, ipak je precizirano koje okolnosti po oceni suda prelaze meru potrebnu za postojanje obeležja krivičnog dela (strana osma pasus peti) i koje su cenjene kod odluke o kazni.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je osporavanje okolnosti koje su od značaja za odmeravanje kazne u domenu utvrđenog činjeničnog stanja, kao i to da je uvažavanjem žalbe branioca i okrivljenog drugostepena presuda preinačena u delu odluke o kazni u korist okrivljenog.

Iz iznetih razloga, neosnovano branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Nadalje, branioci okrivljenog, advokati T.D. i M.P., u zahtevima za zaštitu zakonitosti ističu i to da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, odnosno da se zasnivaju na dokazima na kojima se ne mogu zasnivati, pa u vezi sa tim najpre navode da su presude zasnovane na nalazu i mišljenju od 13.02.2013. godine, a u kom nalazu i mišljenju se konstatuje da su u veštačenju učestvovali dr P.S. i dr R.R. – lekar na specijalizaciji, te da su nalaz i mišljenje potpisala oba ova lekara, iako je naredbom za ovo veštačenje bio određen veštak dr P.S. koji je stalni sudski veštak sa Instituta za sudsku medicinu u Novom Sadu, pa po oceni branilaca, dr R.R. nije mogao da učestvuje u predmetnom veštačenju, jer nije sudski veštak, zbog čega je navedeni nalaz i mišljenje po njima nezakonit dokaz.

Po oceni ovoga suda, kako je predmetno sudsko-medicinsko veštačenje od 13.02.2013. godine obavio i nalaz potpisao dr P.S. koji je naredbom Višeg suda u Novom Sadu Ki 13/13 od 21.01.2013. godine i određen za predmetno veštačenje, te imajući u vidu i da se ovaj veštak, a vezano za veštačenje, izjašnjavao i na glavnom pretresu 26.02.2014. godine, to je predmetno veštačenje obavljeno u svemu u skladu sa odredbama članova od 113. do 132. ZKP, pri čemu činjenica da je na samom nalazu i mišljenju pored potpisa stalnog sudskog veštaka, unet potpis još jednog doktora, ne utiče na zakonitost ovog dokaza, budući da Zakonikom o krivičnom postupku nije isključena mogućnost da određena lica prisustvovuju veštačenju i pomažu sudskom veštaku prilikom veštačenja u smislu čl. 123. st. 3. ZKP.

Pored toga, branioci okrivljenog u vezi povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP ističu i to da se pobijane presude zasnivaju na iskazu svedoka T.N., koja je kao vanbračna supruga okrivljenog, oslobođena od dužnosti svedočenja, pri čemu pre ispitivanja od strane prvostepenog suda nije prethodno upozorena da nije dužna da svedoči, pa su po oceni branilaca sudovi imali obavezu da izdvoje njene iskaze iz spisa predmeta.

Kako je branilac okrivljenog, advokat M.P., u vezi iznetih navoda isticao bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i u žalbi na pobijanu prvostepenu presudu, to Vrhovni kasacioni sud prihvata razloge koje je dao žalbeni sud na strani pet, pasus drugi pobijane drugostepene presude Apelacionog suda u Novom Sadu i na koje razloge upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP, zbog čega su izneti navodi branilaca okrivljenog ocenjeni kao neosnovani.

Nadalje, branilac okrivljenog, advokat M.P., u zahtevu ističe i to da je do bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP došlo i zato što su sudovi zasnovali presudu na nalazu i mišljenju veštaka psihijatrijske struke na čelu sa dr G.M.P., a prilikom izrade kog nalaza i mišljenja je posebno cenjen iskaz koji je dala tada okrivljena T.N., iako je ista pre određivanja naredbe o veštačenju izgubila procesnu ulogu okrivljene, pa je sud trebao da izdvoji njen prethodni iskaz koji je dala kao okrivljena.

Međutim, po oceni ovog suda, iskaz koji je okrivljena T.N. dala na zapisniku o saslušanju osumnjičenog Ki 13/13 od 18.01.2013. godine, je u svemu dat u skladu sa odredbama tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, pa sam za sebe predstavlja zakonit dokaz, a činjenica da su prilikom psihijatrijskog veštačenja okrivljenog A.M., koje veštačenje najpre podrazumeva pregled okrivljenog, veštaci imali u vidu i celokupne spise predmeta, kao i iskaz koji je dala T.N. u svojstvu osumnjičene, po oceni ovog suda, ne može uticati na zakonitost predmetnog nalaza i mišljenja veštaka psihijatrijske struke na čelu sa dr G.M.P. od 12.11.2013. godine, zbog čega su navodi branioca okrivljenog, advokata M.P., u ovom delu ocenjeni kao neosnovani.

Iz iznetih razloga, neosnovano branioci okrivljenog u zahtevima za zaštitu zakonitosti ističu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Branilac okrivljenog, advokat M.P., u zahtevu ističe i to da se u konkretnom slučaju radi o krivičnom delu ubistvo, a ne o krivičnom delu teško ubistvo, jer za postojanje krivičnog dela teško ubistvo moraju biti utvrđene volja i želja kod okrivljenog da nanosi posebne patnje oštećenom, odnosno da okrivljeni teži intenzivnom nanošenju patnji žrtvi, te da i u objektivnom smislu mora biti utvrđen čas smrti, jer nanošenjem „zaživotnih“ povreda oštećenom ne znači da je oštećeni bio svestan svih rana i da su mu sve rane nanosile bol. Iznetim navodima, kojima se osporavaju činjenični zaključci po oceni ovoga suda, branilac okrivljenog advokat M.P., u suštini osporava ocenu izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje u pobijanoj pravnosnažnoj presudi.

Takođe, branilac okrivljenog, advokat M.P., u zahtevu ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 5) ZKP u vezi člana 74 ZKP, odnosno da je tokom postupka došlo do kršenja pravila o obaveznoj stručnoj odbani, navodeći da u konkretnoj situaciji kada su okrivljenom u istrazi stavljene na teret tri kvalifikatorne okolnosti krivičnog dela teško ubistvo nije bilo mesta, odnosno krajnje je nepravično bilo mu postaviti branioca po službenoj dužnosti bez iskakvog iskustva sa ovakvim predmetima, koji je bio razrešen tek pred kraj kada je angažovan izabrani branilac, pa se ne može prihvatiti opravdanje suda da je isti postavljen u skladu sa odredbom člana 76. stav 1. ZKP, jer ne postoji procesna sankcija za sudiju koji nije po redosledu postavio branioca.

Nadalje, branilac okrivljenog, advokat T.D., u svom zahtevu ističe i to da je pobijana prvostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, jer prilikom ispitivanja svedoka T.N. sud istu nije upozorio u smislu lana 94. ZKP da ne mora da svedoči, odnosno sud u toku glavnog pretresa nije primenio odredbu člana 94.ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koje u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 5), stav 2. tačka 3) ZKP, kao i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahteve branioca okrivljenog, advokata T.D. i M.P., u ovim delovima ocenio kao nedozvoljene.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahteve odbacio kao nedozvoljene.

Zapisničar - savetnik                                                                                               Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                            Bata Cvetković,s.r.