Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti braniocu okr. B.Š., adv. Z.T., shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim rešenjem protiv kojeg je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca je osnovan.

Prema razlozima pobijanog rešenja, sud je odbio predmetni sporazum o priznanju krivičnog dela nalazeći da je isti, u pogledu dogovorene visine novčane kazne od 60.000,00 dinara, suprotan odredbama Krivičnog zakonika, pri čemu se sud poziva na odredbu člana 50. stav 3. tačka 5) KZ kojom je propisano da se novčana kazna kao glavna kazna izriče u visini od najmanje 100.000,00 dinara za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora do tri godine, što je slučaj sa krivičnim delom neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. KZ koje je predmet sporazuma, kao i na okolnost da u konkretnom slučaju nema mesta primeni instituta ublažavanja novčane kazne ispod granice propisane zakonom, a u smislu odredbe člana 57. stav 1. tačka 8) KZ, jer je za krivično delo u pitanju propisana novčana kazna bez naznačenja najmanje mere.

Međutim, osnovano Republički javni tužilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je izloženo stanovište suda pogrešno i da je odbijanjem predmetnog sporazuma o priznanju krivičnog dela, iz razloga navedenih u pobijanom rešenju, učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) u vezi sa članom 318. stav 1. tačka 2) ZKP i u vezi sa članom 57. stav 4. KZ.

Odredbom člana 246a stav 1. KZ propisano je da će se učinilac krivičnog dela neovlašćeno držanje opojnih droga, predviđenog tom zakonskom odredbom kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine, a može se osloboditi od kazne.

Kad zakon izričito predviđa mogućnost da se učinilac određenog krivičnog dela može osloboditi od kazne (član 58. stav 1. KZ), a sud ga ne oslobodi od kazne, prema odredbi člana 56. tačka 2) KZ sud može učiniocu krivičnog dela izreći kaznu ispod granice propisane zakonom ili blažu vrstu kazne.

Pri tom, kad postoji navedeni uslov za ublažavanje kazne, iz člana 56. tačka 2) KZ, odnosno kada je sud ovlašćen da učinioca krivičnog dela oslobodi od kazne, sud prilikom ublažavanja kazne, bilo odmeravanjem kazne ispod granice propisane zakonom bilo izborom kazne blaže po vrsti, nije vezan ograničenjima propisanim članom 57. stav 1. do 3. KZ, kako je izričito propisano odredbom člana 57. stav 4. KZ.

Zanemarujući u potpunosti navedenu zakonsku odredbu, sudija za prethodni postupak Višeg suda u Novom Sadu je pogrešno zaključio da se okrivljenom za krivično delo u pitanju ne može izreći novčana kazna manja od 100.000,00 dinara, odnosno kazna ublažena ispod granice propisane zakonom (član 50. stav 3. tačka 5) KZ) i da je postignutim sporazumom o visini kazne ispod tog iznosa javni tužilac prekoračio svoja zakonska ovlašćenja, pa je odbijanjem sporazuma o priznanju krivičnog dela iz navedenih razloga, učinio povredu krivičnog zakona o kojoj je reč.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je usvojio kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca i na osnovu člana 492. stav 1. tačka 1) ZKP odlučio kao u izreci ove presude, tako što je ukinuo pobijano rešenje i predmet vraća Višem sudu u Novom Sadu na ponovno odlučivanje o predmetnom sporazumu o priznanju krivičnog dela, prilikom kojeg će sud imati u vidu razloge iznete u ovoj presudi.

Zapisničar                                                                                                     Predsednik veća-sudija

Nataša Banjac,s.r.                                                                                        Bata Cvetković,s.r.