Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije: Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler – Popović i sudije Zvezdane Lutovac, kao članova veća, u sporu po tužbi tužioca DP B. iz S., koga zastupa punomoćnik J.A., advokat iz N., protiv tuženih: 1) Z.u. „D.F.“ iz N. i 2) B. DD za p. i p.o., g. i o. p. iz V., koje zastupa punomoćnik B.R., advokat iz N., radi utvrđenja ništavosti ugovora i prava korišćenja nepokretnosti, vrednost predmeta spora 600.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 9949/10 od 16.11.2010. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 03.07.2015. godine sledeće:

R E Š E NJ E

I PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca DP B.iz S. izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 9949/10 od 16.11.2010. godine kao izuzetno dozvoljenoj po odredbi člana 395. Zakona o parničnom postupku.

II UKIDAJU SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž broj 9949/10 od 16.11.2010. godine i presuda Privrednog suda u Nišu P.br. 6/2010 od 18.05.2010 godine i predmet se vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Nišu P broj 6/10 od 18.05.2010. godine u stavu 1. izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca DP B. iz S. kojim je tražio da se utvrdi da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti Ov broj 246/06 od 29.11.2006. godine zaključen između prvotuženog i drugotuženog, ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom 2. izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava korišćenja na stambenoj zgradi u ulici … u N., površine 60 metara kvadratnih na kat.parceli broj … upisano PL.br…KO N. – Ć.k., što su tuženi dužni da priznaju i omoguće tužiocu upis prava korišćenja u javne knjige. Stavom 3. izreke, obvezan je tužilac da tuženima nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 230.575,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je presudom Pž broj 9949/10 od 16.11.2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio drugostepenu presudu Privrednog suda u Nišu. Protiv drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju. Pravni osnov za dozvoljenost podnete revizije zasniva na potrebi ujednačavanja sudske prakse, razmatranju pravnog pitanja od opšteg pravnog interesa i novog tumačenja prava, saglasno članu 395. Zakona o parničnom postupku. Tuženi su podneli odgovor na reviziju u kome su naveli da revizija tužioca nije dozvoljena. Troškove revizijskog postupka nisu tražili ni opredelili. Privredni apelacioni sud svojim rešenjem Pž broj 9949/10 od 17.02.2011. godine predložio je Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku, zbog ujednačavanja sudske prakse, obzirom da je uz reviziju tužioca dostavljena odluka Privrednog apelacionog suda kojom je u identičnoj pravnoj situaciji odlučeno drugačije u odnosu na presudu koja se revizijom pobija.

Vrhovni kasacioni sud je prihvatio odlučivanje o reviziji tužioca jer je ocenio da postoji potreba za ujednačvanjem sudske prakse, te su ispunjeni uslovi iz zakonske odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Vrhovni kasacioni sud je potom doneo presudu Prev 21/11 od 19.10.2011. godine kojom je usvojio reviziju tužioca, preinačio nižestepene presude i utvrdio da je ništav ugovor o prodaji nepokretnosti Ov broj 2416/06 od 29.11.2006. godine zaključen između tuženih Z.u. D.F. iz N. i B. DD za p. i p. o. g. i o. p. iz V., zatim, utvrdio da tužilac DP B. iz S. ima pravo korišćenja na stambenoj zgradi u ulici … u N. površine 60 metara kvadratnih na Kp. …upisanoj u PL br. …KO N. – Ć.k. (u prirodi poslovni prostor) pa su obavezani tuženi da to pravo priznaju tužiocu a prvotuženi da trpi da se tužilac na predmetnoj nepokretnosti upiše kao nosilac prava korišćenja sve u roku od 8 dana pod pretnjom izvršenja. Tuženi su obavezani da tužiocu solidarno naknade troškove spora u ukupnom iznosu od 208.750,00 dinara u roku od 8 dana od prijema presude. Prvotužena D.F.iz N. i drugotuženi B d.d. su podneli Ustavnom sudu, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev 21/11 od 19.10.2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje koje je zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavni sud je doneo odluku Už br. 2758/2012 dana 19.03.2015. godine kojom je usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev 21/11 od 19.10.2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i poništio navedenu presudu i odredio da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužioca podnetoj na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku. Vrhovni kasacioni sud je postupajući u skladu sa odlukom Ustavnog suda Už 2758/12 od 19.03.2015. godine, ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 399. Zakona o parničnom postupku (Sl. glasnik RS br. 125/04 i 111/09) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana. Predmet tužbenog zahteva u ovom sporu je utvrđenje da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između tuženih ništav i utvrđenje da je tužilac nosilac prava korišćenja nepokretnosti koja je bila predmet ugovora između tuženih. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, spornim ugovorom drugotuženi je kao prodavac, prodao prvotuženom kao kupcu nepokretnost i to poslovni prostor koji se nalazi u N. površine 60 m2. na parceli broj … upisan u posedovnom listu… KO N. – Ć.k.. U ugovoru se prodavac legitimisao kao univerzalni pravni sledbenik svih ranijih organizacionih oblika B.koji su postojali od 1947. godine do 1994. godine kada se B. transformisalo u deoničko društvo i da je kao univerzalni sledbenik, vlasnik navedene nepokretnosti. Kupac spornog poslovnog prostora je na osnovu člana 7. ugovora bio upoznat da je tužilac u posedu poslovnog prostora i preuzeo obavezu i trošak preuzimanja poslovnog prostora u posed. Ugovor je potpisan od ovlašćenih lica tuženih i overen kod Opštinskog suda u Nišu pod Ov broj 2416/06 dana 29.11.2006. godine. Uvidom u izveštaj Službe za katastar nepokretnosti od 22.03.2010 godine, utvrđeno je da je sporna nepokretnost od 1971. godine bila upisana kao društvena svojina na korisnika J. k. g. i o. B. po ugovoru o kupoprodaji od 06.12.1966. godine. Po promeni iz 2001. godine menja se naziv firme i upisuje se B. DD za p. i p. a po promeni iz 2007. godine kat.parcela … prelazi sa B. na D.F. a po osnovu spornog ugovora o kupoprodaji od 29.11.2006. godine. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi s pozivom na odredbe priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije, člana 4. i 11. Zakona o prometu i nepokretnosti i člana 82. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, zaključuju da je u momentu kada je sporni ugovor zaključen, drugotuženi raspolagao imovinom na način koji nije suprotan imperativnom propisu, te da nisu ispunjeni uslovi za ništavost ugovora u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Prema zaključku nižestepenih sudova, predmetni poslovni prostor sve do 18.03.1994. godine bio je u statusu društvene svojine i predstavljao deo imovine jugoslovenskog kombinata gume i obuće B. iz V.. Kako je po promeni iz 2001. godine, drugotuženi u katastru nepokretnosti evidentiran kao „vlasnik nepokretnosti“, to znači da je u vreme zaključenja ugovora o prometu sporne nepokretnosti dana 17.10.2006. godine, kojim je preneto pravo svojine prvotuženom, drugotuženi raspolagao pravom u obimu u kome je bio evidentiran kod nadležne službe kod koje se vodi evidencija o nepokretnosti. Drugostepeni sud odbijajući žalbene razloge tužioca, smatra da je titular prava na predmetnoj nepokretnosti koja je bila u prometu, bilo pravno lice sa sedištem na teritoriji države sukcesora SFRJ koje je punovažnim pravnim poslom prenelo svoje pravo na domaće pravno lice što je sve upisano u katastru nepokretnosti. Drugostepeni sud potkrepljuje ovaj zaključak sa navodom da je Sporazum o pitanjima sukcesije potvrđen odgovarajućim zakonom i kao deo pozitivnog zakonodavstva u hijerarhiji pravnih propisa, ima jaču pravnu snagu u odnosu na Uredbu o zaštiti imovine delova preduzeća, čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ na koju se tužilac poziva i zasniva svoje pravo korišćenja na predmetnoj nepokretnosti.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se zaključak nižestepenih sudova, da sporni ugovor zaključen između tuženih nije suprotan imperativnim propisima i da nisu ispunjeni uslovi za ništavost ugovora u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, za sada ne može prihvatiti kao pravilan.

Tužilac je pravno lice koje je organizovano kao društveno preduzeće registrovano u skladu sa Uredbom o organizovanju delova preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske i Republike Slovenije, za koju je Savezni Ustavni sud utvrdio da nije saglasna sa Ustavom SRJ. Radi zaštite društvene imovine i prava zaposlenih, Vlada Republike Srbije donela je Uredbu o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ koja je stupila na snagu 01.06.2001. godine a koja je sa izmenama i dopunama iz 2008. i 2009. godine predstavljala deo važeće pravne regulative. U članu 2 uredbe je propisano da će se odlukom koju donesu zaposleni, poslovne jedinice organizovati kao društveno preduzeće koje će se pripojiti drugom društvenom preduzeću, ako to nisu učinili do dana stupanja na snagu uredbe. Početna imovina za osnivanje preduzeća je imovina poslovne jedinice sa bilansom stanja na dan 31.12.1991. godine. Organizovanje društvenih preduzeća, odnosno pripajanje drugom preduzeću, uslovi i način korišćenja sredstava, otuđenja opterećenja i raspolaganje društvenom imovinom, navedenom uredbom stavljeni su pod neposrednu kontrolu Vlade Republike Srbije. Društvena preduzeća koja su organizovana po prethodnim propisima, nastala u skladu sa Uredbom, imaju pravo korišćenja poverene društvene imovine u skladu sa uredbom.

Dakle, pravni osnov za korišćenje predmetne nepokretnosti od strane tužioca, bila bi upravo Uredba o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ. Prema podacima u spisima predmeta, drugotuženi je sproveo svojinsku transformaciju 1994 godine, prema propisima Republike Hrvatske, kao države u kojoj je sedište B. V., koja tada nije bila u sastavu zajedničke države sa Republikom Srbijom, pa se postavlja pitanje da li je nakon izvršene svojinske transformacije drugotuženog, poslovni prostor koji je bio predmet ugovora, predstavljao svojinu drugotuženog ili je ostao u društvenoj svojini sa pravom korišćenja tužioca po osnovu napred navedene Uredbe i sporno je da li je drugotuženi mogao slobodno raspolagati predmetnom nepokretnošću i istu prodati, ili nije. Prema izveštaju Republičkog geodetskog zavoda o stanju u katastarskim knjigama, nepokretnost koja je bila predmet spornog ugovora o prodaji je 1971. godine upisana je kao društvena svojina na korisnika J. K. gume i o. B. po ugovoru o kupoprodaji od 06.12.1966. godine. Po promeni iz 2001. godine „menja se naziv firme“ i upisuje se B. DD za p. i p. a po promeni iz 2007. godine kat.parcela …prelazi sa B. na prvotuženu D.F. kupca po osnovu ugovora o kupoprodaji od 29.11.2006. godine. Iz sadržine navedenog izveštaja Republičkog geodetskog zavoda se ne može zaključiti da je promenom upisa izvršenom 2001 godine, promenjen oblik svojine na nepokretnosti koja je bila predmet spornog ugovora, jer u izveštaju to ne piše, već stoji da je promenjen „naziv firme“ pa se zato ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da je u trenutku prodaje nepokretnosti odnosno zaključenja spornog ugovora, prodavac – drugotuženi B. DD mogao raspolagati imovinom kao da je njegova svojina i preneti pravo svojine na nepokretnosti na prvotuženog kao kupca. Sledom izloženog, zaključak nižestepnih sudova da je drugotuženi bio vlasnik nepokretnosti koju je prodao prvotuženom, ne proizlazi iz izvedenih dokaza i stanja u spisima, pa se osnovano u reviziji ističe da je zbog pogrešene primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno. U ponovnom postupku prostepeni sud će razjasniti odlučujuću činjenicu za presuđenje a to je da li je drugotuženi kao prodavac prilikom zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti bio vlasnik nepokretnosti koju je prodao spornim ugovorom a ako nije, potrebno je razjasniti da li je drugotuženi kao prodavac, pravni sledbenik ranijeg korisnika nepokretnosti J. K. g. i o. B. pa u zavisnosti od toga utvrditi da li je mogao preneti samo pravo korišćenja nepokretnosti i tek nakon što razjasni ove činjenice, može odlučiti o zahtevu tužioca. Ako je drugotuženi u javnim knjigama bio upisan kao vlasnik nepokretnosti koju je prodao po spornom ugovoru a pri tom upis nije osporen, to bi značilo da u tom slučaju nema mesta ništavosti ugovora jer je prodavac- drugotuženi raspolagao svojim pravom u onom obimu koji je imao a prvotuženi kao kupac bio savestan. Međutim ako je u javnim knjigama drugotuženi bio upisan kao korisnik nepokretnosti a nepokretnost koja je predmet ugovora se i dalje vodila kao društvena svojina u tom slučaju je potrebno oceniti kvalifikaciju izvršene svojinske transformacije kod drugotuženog i razjasniti da li je nakon izvršene svojinske transformacije, društvena svojina na kojoj je drugotuženi imao pravo korišćenja, pretvorena u svojinu i da li se promena oblika svojine odnosi i na nepokretnosti koje se nalaze u Republici Srbiji i koji obim prava je drugotuženi imao u trenutku prodaje nepokretnosti prvotuženom, da li je drugotuženi mogao izvršiti prenos svojine ili samo vršiti otuđenje iz društvene svojine kao nosilac prava korišćenja po pravilima Zakona o prometu nepokretnostima, koji je tada važio.

Prema podacima u spisima predmeta, drugotuženi je sproveo svojinsku transformaciju 1994 godine, prema propisima Republike Hrvatske u kojoj je njegovo sedište. Prema sadržini Rešenja o privatizaciji Hrvatskog Fonda za privatizaciju broj 563-03-02/03-2003-38 od 24.09.2003 godine, utvrđeno je pretvaranje društvenog preduzeća B. u deoničko društvo. Iz sadržine tog rešenja se dalje vidi da su kod procene kapitala, predmet procene bile i nekretnine koje se nalaze u Srbiji među kojima je i sporna nepokretnost. U tački 4 ovog rešenja je navedeno da se zabranjuje raspolaganje sa 693.700 deonica, čija vrednost odgovara procenjenim vrednostima nekretnina na kojima nisu rešeni imovinsko pravni odnosi a u tim nekretninama prema spisku sadržanom u ovom rešenju se nalaze nekretnine u Srbiji pa i sporna nepokretnost. U spisima premeta nema podataka da li je ova zabrana prestala i kada.

U konkretnom slučaju, kao što je prethodno navedeno, iz izveštaja Republičkog geodetskog zavoda o stanju u katastarskim knjigama, prizlazi da je kod drugotuženog promenjen samo naziv i da je drugotuženi upisan u knjigama u pravnoj formi deoničkog društva posle izvršene svojinske transformacije, što znači da je njegovo statusno pitanje rešeno, ali to ne znači da je po automatizmu rešeno i stvarnopravno pitanje.

Zato će prvostepeni sud pribaviti od strane nadležnog katastra nepokretnosti, jasan izveštaj o tome da li je nepokretnost koja je bila predmet prometa po spornom ugovoru bila upisana u trenutku zaključenja ugovora kao društvena svojina sa pravom korišćenja, pa ako jeste prvostepeni sud će na osnovu priloženih isprava ceniti kvalifikaciju izvršene svojinske transformacije i odlučiti da li je drugotuženi mogao prodati nepokretnost kao svoju stvar ili samo pravo korišćenja. Pored priloženih isprava sud će prilikom odlučivanja imati u vidu i odredbu člana 2. Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije, kojom je predviđena obaveza države sukcesora da omogući zaštitu i vraćanje prava na nepokretnostima pravnim subjektima koja su im pripadala na dan 31.12.1990. godine. U stavu 2. istog člana predviđeno je da ugovori koji su nakon ovog datuma slobodno zaključila lica iz različitih država, biće poštovani, pri čemu svaka strana ima obavezu da obezbedi njihovo izvršenje. Odredba člana 2. stav 2. Zakona o potvrđivanju sporazuma o pitanjima sukcesije predviđa obavezu svih državnih organa na teritoriji Republike Srbije da poštuju sve ugovore koje zaključe pravni subjekti sa teritorije bivše SFRJ uključujući i one koje zaključe javna preduzeća, bez ikakve diskriminacije. Taj zakon ne pravi razliku u pogledu oblika organizovanja ili prirode kapitala pravnog subjekta sa teritorije države bivše SFRJ koji je titular prava na nepokretnostima na teritoriji Republike Srbije. Sporazum o pitanjima sukcesije potvrđen je odgovarajućim zakonom i predstavlja deo pozitivnog zakonodavstva tako da u hijararhiji propisa ima jaču pravnu snagu od Uredbe o zaštiti delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ. Polazeći od svega navedenog i procesnih ovlašćenja iz člana 406. i 407. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.