Prema utvrđenim činjenicama tužiocu zaposlenom na poslovima lovočuvara otkazan je ugovor o radu zbog podnošenja zahteva od strane OJT Smederevska Palanka za sprovođenje istrage radi učinjenog krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz odredbe člana 278. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, učinjenog na radu. Tužiocu je stavljeno na teret da je dana 25.10.2009. godine u radno vreme, za vreme kontrola u lovištu D.J. pucao iz lovačke puške u pravcu sekretara A.N. i u pravcu službenog automobila, što je delimično priznao u svojoj izjavi datoj u postupku istražnih radnji po predlogu OJT Smederevska Palanka, da je opalio iz puške u pravcu službenog automobila i pogodio u vrata. Zbog ovoga je tužiocu oduzeta lovačka puška, a uslov za obavljanje poslova lovočuvara je upravo posedovanje dozvole za nošenje lovačke puške. Nesporno je utvrđeno da je Pravilnikom o lovočuvarskoj službi L.u. J.j. od 11.04.2008. godine za radno mesto lovočuvara propisano da lice ima dozvolu za nošenje i držanje oružja, da je regulisana vojna obaveza, da nije krivično kažnjavano ili da se krivično ne goni zbog učinjenih krivičnih dela iz oblasti lovstva ili držanje i nošenje oružja i slično i da ima odgovarajuću stručnu kvalifikaciju. Tužilac je upozoren na učinjenu povredu radne obaveze upozorenjem od 18.01.2010. godine. Tužilac je spornog dana obavljao redovnu dužnost lovočuvara zajedno sa svedokom A.M. i tog dana je provocirao svedoka, a kako je dan odmicao provokacije od strane tužioca upućene svedoku nisu prestajale da bi u jednom momentu ispred kolibe P.B. tužilac izašao iz kola i ispred svedokovih nogu ispalio dva patrona. Svedok je to prećutao misleći da tužilac želi da ga uplaši, nakon čega su nastavili još oko 700 metara do kolibe od G.S.. Takođe, tužilac je uzeo pušku i opalio pored svedokove leve noge tako da je na automobilu ostalo ulubljenje, a pušku sa još jednim patronom uperio je u svedokove grudi. Svedok je odgurnuo cev od puške, nakon čega su ispala dva patrona jer je puška u tom guranju prelomljena, svedok je seo u automobil i pobegao. Tužilac je inače pre postavljenja za lovočuvara bio upravnik lovišta da bi nakon toga naknadno postavljen na određeno vreme za lovočuvara jer je to bio uslov da lovačko udruženje obavlja delatnost. Tužilac je premešten sa mesta upravnik lovišta na mesto lovočuvara iz razloga što udruženje nije imalo lovočuvara, jer je bivši lovočuvar dobio otkaz zbog toga što nije imao svoje oružje, a lovočuvar ne može da bude bez oružja. Tužilac je te poslove obavljao privremeno do prijema u radni odnos lica koje je bilo kvalifikovano za te poslove.

Imajući u vidu činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da je tužilac izgubio sposobnost za rad, odnosno dozvolu koja je bitan uslov za rad na radnom mestu lovočuvara, zbog čega je tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan.

Odlučujući o žalbi tužioca drugostepeni sud je zaključio da u konkretnom slučaju ne postoji razlog za otkaz ugovora o radu na osnovu odredbe člana 179. stav 1. tačka 4. s obzirom na to da u odnosu na tužioca nije doneta pravnosnažna krivična presuda. Po oceni drugostepenog suda, u konkretnom slučaju iz činjeničnog opisa radnje proizlazi da je tužilac svojim ponašanjem skrivio povredu radne obaveze, a da pogrešna pravna kvalifikacija ne utiče na samu zakonitost osporenog rešenja. Drugostepeni sud zaključuje da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu tužiocu na osnovu odredbe člana 179. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu, jer je tužilac svojim skrivljenim ponašanjem učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret, a takođe tužilac je učinio i povredu radne discipline, odnosno da je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Drugostepeni sud zaključuje da je osporeno rešenje zakonito, bez obzira na to što je pogrešno kvalifikovano kao učinjeno krivično delo.

Pravilno su nižestepeni sudovi na osnovu utvrđenih činjenica odbili tužbeni zahtev tužioca da se poništi rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu.

Rešenjem tuženog od 28.01.2010. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu na osnovu odredbe člana 179. stav 1. tačka 4. Zakona o radu, iz razloga što je protiv tužioca podnet zahtev za sprovođenje istrage radi učinjenog krivičnog dela izazivanja opšte opasnosti iz člana 278. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika učinjenog na radu.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da se u konkretnom slučaju ne može upotrebiti kao otkazni razlog iz člana 179. stav 1. tačka 4. – krivično delo na radu i u vezi sa radom, jer protiv tužioca nije doneta pravnosnažna presuda da je učinio krivično delo na radu. Međutim, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda pogrešna pravna kvalifikacija ne vezuje sud i ne utiče na pravilnost odluke o otkazu. U konkretnom slučaju iz činjeničnog opisa radnje proizlazi da tužilac kao zaposleni nije poštovao radnu disciplinu, odnosno njegovo ponašanje je takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, pa su ispunjeni uslovi iz člana 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu za otkaz ugovora o radu tužiocu.

Nepoštovanje radne discipline po oceni Vrhovnog kasacionog suda, kao razlog za otkaz ugovora o radu, nije uslovljeno unapred propisano povredom radne obaveze krivicom zaposlenog, jer se radi o opštoj klauzuli po kojoj svaki akt nediscipline može dovesti do otkaza pod uslovom da je narušavanje radne discipline takvo da zaposleni, s obzirom na proces rada i sve okolnosti slučaja, ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Ponašanje tužioca koje se navodi u osporenom rešenju i upozorenju je opravdan otkazni razlog i predstavlja skrivljeno ponašanje u smislu povrede radne discipline, i zbog takvog ponašanja tužilac ne može da nastavi rad kod tuženog kao poslodavca. Iz navedenih razloga rešenje o otkazu ugovora o radu je zakonito, pa je neosnovano isticanje u reviziji tužioca da je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito.

Kako je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito, tuženi nije u obavezi da tužioca vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Vrhovni kasacioni sud je cenio ostale navode u reviziji tužioca pa je našao da su bez uticaja na pravilno donetu odluku drugostepenog suda.

Na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović,s.r.