Vrhovni kasacioni sud održao je sednicu veća na osnovu člana 486. stav 1. i člana 487. stav 1. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, pa je našao da zahtev valja odbaciti, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 484. ZKP, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP), a da se u slučaju iz člana 485. stav 1. tač. 2. i 3. Zakonika mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP.

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

U konkretnom slučaju, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog E.M., ističe se da je pravnosnažnim rešenjima učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 3. i 7. ZKP, a s tim u vezi navodi se da su odluke o izboru sudija i tužilaca donete na nelegalan i nelegitiman način. Nadalje, u zahtevu se navodi da je prvostepeni sud propustio da sasluša okrivljenog u prisustvu branioca o predlozima OJT za određivanje pritvora i da na pogodan način obavesti javnog tužioca i branioca o vremenu i mestu saslušanja okrivljenog shodno članu 212. st. 2. i 3. ZKP, na koji način je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 5. i 11. i stav 2. tač. 1, 2. i 3. ZKP, te da je izreka prvostepenog rešenja nejasna i nerazumljiva obzirom da u njoj nije konkretizovan čas kada ističe pritvor, a na koji način je učinjena i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP. Pored toga, u zahtevu se ističe da obrazloženje prvostepenog rešenja ne sadrži dokaze koji bi ukazivali na postojanje osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio predmetno krivično delo, te da ni prvostepeno ni drugostepeno rešenje ne sadrže obrazloženje zbog čega se u konkretnom slučaju nesmetano vođenje krivičnog postupka ne može postići i blažom merom – zabranom napuštanja stana (koju branilac u zahtevu označava kao meru ''kućnog pritvora sa nanogicom – uz mere elektronskog nadzora''), te da je ovakvim postupanjem sud povredio član 31. Ustava po kom se trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme i pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor određen, ukazujući nadalje da je okrivljeni do sada neosuđivan, i da u obrazloženju pobijanog rešenja nisu navedeni jasni razlozi koje to okolnosti, kao osobite, ukazuju da bi mogao ponoviti ili učiniti novo krivično delo.

Kako iz izloženih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti samo formalno označava povrede zakona zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom odnosno njegovom braniocu (bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP i iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP), ne konkretizujući u čemu se ove povrede sastoje, ali da se zahtevom u suštini ukazuje na nedozvoljene razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, obzirom da se osporava činjenični zaključak nižestepenih sudova u pogledu osnova za određivanje pritvora prema okrivljenom M.E., kao i zaključak suda o postojanju osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo za koje se tereti, te da se ukazuje na postojanje bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 3. i 11. ZKP i iz člana 438. stav 2. tačka 2. i 3. ZKP, koje povrede nisu predviđene kao dozvoljen zakonski razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu odbacio kao nedozvoljen, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP.

Isti zahtev, u delu u kojem se ukazuje na povrede međunarodnih konvencija i ugovora, odnosno na povredu odredbe člana 31. Ustava, odbačen je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3. ZKP, obzirom da zahtev u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP, a imajući u vidu da branilac okrivljenog uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđeno da je okrivljenom povređeno i uskraćeno ljudsko pravo i sloboda zajemčena odredbom člana 31. Ustava Republike Srbije.

Iz navedenih razloga, a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3. ZKP, u vezi sa članom 484. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen jer nema zakonom propisan sadržaj, Vrhovni kasacioni sud doneo je odluku kao u izreci rešenja.

Zapisničar-savetnik                                                                  Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                             Nevenka Važić, s.r.