Presudom Višeg suda u Beogradu Kž1 br.203/15 od 13.10.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog S.M., a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okriljenog S.M., advokat Z.A., zbog povreda zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi člana 485. stav 4. ZKP – član 438. stav 1. tačka 1), član 438. stav 2. tačka 1) i član 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će odbiti optužbu prema okrivljenom S.M., jer je za isto delo već pravnosnžano osuđen, ili ga oslobodi od optužbe, jer delo za koje je optužen nije krivično delo ili da ukine pobijane presude i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je u smislu člana 488. stav 1. ZKP, nakon dostavljanja primerka zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, pa je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.M. je osnovan.

Osnovano branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama, time što je okrivljeni S.M., oglašen krivim za krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ, učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, jer postoji okolnost (pravnosnažno presuđena stvar) koja trajno isključuje krivično gonjenje okrivljenog za navedeno krivično delo.

Naime, u prekršajnom postupku protiv okrivljenog S.M., koji je okončan donošenjem pravnosnažnog rešenja gradskog sudije za prekršaje u Beogradu X – 174 Up br.190707/06 od 12.07.2007. godine, okrivljeni S.M. oglašen je odgovornim što je učinio prekršaj iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru i kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 5.000,00 dinara. Prema činjeničnom opisu rešenja Gradskog sudije za prekršaje u Beogradu, ovaj prekršaj učinjen je na taj način što je okrivljeni dana 16.07.2006. godine u 17,00 časova u ul. ... kod broja ... remetio javni red i mir, tako što je maloletnom S.S. više puta zadao udarce otvorenom šakom u predelu glave koji je počeo da beži, ali ga okrivljeni S.M. sustiže i šutira u predelu debelog mesa.

Iz opisa radnje krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ, koja je okrivljenom S.M. bilo stavljeno na teret u predmetnom krivičnom postupku, optužnicom Kt 2140/2006-08 od 12.12.2008. godine i istom saglasnog činjeničnog opisa dela u izreci i obrazloženju pobijane prvostepene presude kojom je okrivljeni oglašen krivim za to delo, a koja presuda je potvrđena drugostepenom presudom, proizlazi da činjenični opis krivičnog dela u pitanju odgovara činjeničnom opisu navedenog prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, jer se opis krivičnog dela odnosi na istog okrivljenog, S.M. i isti životni događaj koji se odigrao u istom vremenskom i prostornom okviru (16.07.2006. godine, u Beogradu u ... ulici), kao i na istu radnju izvršenja okrivljenog prema istom oštećenom, a koja je u bitnom opisana na istovetan način, kao u pomenutom rešenju Gradskog sudije za prekršaje. Pri tom, okolnost da opis prekršaja iz člana 6. stav 3. ZJRM ne sadrži opis teške telesne povrede oštećenog kao posledice radnje okrivljenog (zadavanje više udaraca osuđenom u predelu glave), koja posledica i nije obeležje tog prekršaja, nije od uticaja i ne menja suštinski istovetan činjenični opis događaja u oba postupka, jer je takva posledica prema prirodi radnje okrivljenog, bila poznata i u vreme izvršenja dela i pokretanja prekršajnog postupka.

Odredbom člana 4. stav 1. ZKP, propisano je da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen, ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Zabrana ponovnog suđenja u istoj stvari, odnosno zabrana gonjenja i kažnjavanja za isto delo, koja je kao osnovno načelo krivičnog zakonodavstva Republike Srbije sadržano u citiranoj odredbi ZKP, i kao apsolutno i nepovredivo pravo na pravnu siguranost garantovana Ustavom Republike Srbije (član 34. stav 4), i obavezujućim normama međunarodnog prava (član 14. stav 7. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima; član 4. Protokola 7. uz Evropsku konveciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda), podrazumeva nemogućnost pokretanja i vođenja kaznenog postupka protiv nekog lica, za delo koje proizlazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u suštini iste kao one koje su osnov optužbe za kazneno delo u ranijem postupku protiv tog lica koji je pravnosnažno okončan.

Imajući navedeno u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se u konkretnom slučaju radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, koja okolnost trajno isključuje krivično gonjenje, zbog čega je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, na koju se, iz napred iznetih razloga, osnovano ukazuje, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.M.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, usvojio zahtev branioca okrivljenog i odlučio kao u izreci ove presude tako što je otklanjajući učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, preinačio pobijane presude i na osnovu člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP, u vezi sa članom 422. stav 1. tačka 2) ZKP, prema okrivljenom S.M. odbio optužbu za krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ.

Zapisničar – savetnik                                                                         Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                       Janko Lazarević,s.r.