čime bi izvršio krivično delo neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz člana 209. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

2. Okrivljeni S.A.:

zato što je dana 27.03.2010. godine u svojstvu direktora preduzeća „M.“ d.o.o. iz O., u stanju uračunljivosti, pri čemu je bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, pomogao okr. D.S. u izvršenju krivičnog dela, na taj način što je dana 27.03.2010. godine u ime preduzeća „M.“ d.o.o. iz O. a po prethodnom dogovoru sa okr. D.S., direktorom preduzeća „J. R.“ d.o.o. iz S., dao nalog komercijalisti svog preduzeća T.V. iz S. da sačini i potpiše profakturu br.11/10, na ime kupoprodaje linije za izradu hladno valjanih i varenih profila kupcu „J. R.“ d.o.o. iz S. u vrednosti od 58.900.000,00 dinara, iako je znao da u vreme sačinjavanja pomenute profakture preduzeće „M.“ d.o.o. iz O. nije posedovalo navedenu mašinu, odnosno nije bilo osnova za sačinjavanje iste, jer je ista bila u vlasništvu preduzeća „M.“ d.o.o. iz S. čiji je vlasnik i okr. D.S. a bio je svestan zabranjenosti svog dela, čime bi izvršio krivično delo neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz člana 209. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, pomaganjem a u vezi sa članom 35 Krivičnog zakonika.

Troškovi krivičnog postupka utvrđeni pravnosnažnim presudama Osnovnog suda u Smederevu 3K br. 645/2013 od 13.03.2015. godine i Višeg suda u Smederevu Kž1 60/15 od 22.09.2015. godine i troškovi krivičnog postupka okrivljenih u smislu člana 265. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, padaju na teret budžetskih sredstava.

Oštećeni Fond za razvoj Republike Srbije sa imovinskopravnim zahtevom radi naknade štete upućuje se na parnicu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Smederevu 3K br. 645/2013 od 13.03.2015. godine oglašen je krivim S.D. zbog krivičnog dela neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz člana 209. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od deset meseci. Istom presudom, zbog krivičnog dela neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz člana 209. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, pomaganjem a u vezi sa članom 35 Krivičnog zakonika, oglašen je krivim S.A. i osuđen je na novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara pod pretnjom zamene kaznom zatvora u slučaju neplaćanja u ostavljenom roku, okrivljeni su obavezani na plaćanje troškova postupka a okr. D. i da oštećenom Fondu za razvoj RS na ime imovinskopravnog zahteva isplati iznos od 42.281.786,40 din.

Na ovu presudu žalbu je izjavio jedino tadašnji branilac okrivljenog D. ad. S.M. pa je presudom Višeg suda u Smederevu Kž1 60/15 od 22.09.2015. godine, delimičnim uvažavanjem žalbe ovog branioca, prvostepena presuda preinačena u pogledu odluke o kazni tako što je okrivljeni D. osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 500.000,00 dinara koju je dužan platiti u roku od 3 (tri) meseca pod pretnjom zamene za kaznu zatvora u slučaju njenog neplaćanja, dok je u preostalom delu žalba odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda u tom delu potvrđena te određeno da presuda u odnosu na okrivljenog A. ostaje neizmenjena.

Protiv napred navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog S.D., adv. Č.S., zbog povrede zakona i to člana 485. stav 1. tačka 1, stav 2. i stav 4. u vezi člana 439. tač. 1. do 3. i člana 441. stav 3. ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine i prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili pak da iste preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, i smatrajući da prisustvo javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, održao sednicu veća u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.D., u odnosu na povredu zakona – član 439. tač.1) ZKP je osnovan.

Naime, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog navodi da delo za koje je okrivljeni pravnosnažno osuđen nije krivično delo budući da se ni u opisu radnji izvršenja krivičnog dela, pa ni u obrazloženju odluke, uopšte ne navodi ni koje propisane uslove podnosilac zahteva za kredit kod Fonda za razvoj RS nije ispunio niti kojim propisom su ti uslovi određeni budući da ovo krivično delo postoji samo u situaciji ukoliko je kredit dobijem lažnim prikazivanjem činjenica iz kojih proizilazi da se ti propisani uslovi ispunjavaju.

Krivično delo neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz člana 209. stav 1. Krivičnog zakonika, prema njegovoj zakonskoj dispoziciji, vrši onaj „ko lažnim prikazivanjem činjenica ili njihovim prikrivanjem dobije za sebe ili drugog kredit, subvenciju ili drugu pogodnost iako za to ne ispunjava propisane uslove“ dok je stavom trećim određeno da se za ovo delo kažnjava i odgovorno lice u preduzeću ili drugom subjektu privrednog poslovanja, ako su kredit, subvencija ili druga pogodnost pribavljeni za to preduzeće ili drugi subjekt privrednog poslovanja. Kao poseban oblik prevare, radnja izvršenja ovog krivičnog dela je lažno prikazivanje ili prikrivanje činjenica da bi se davalac kredita, subvencije ili druge pogodnosti suštinski doveo u zabludu da izvršilac ispunjava propisane uslove te da mu odobri kredit.

Po stavu Vrhovnog kasacionog suda, reč je o krivičnom delu sa tzv. «blanketnom dispozicijom», budući da su uslovi pod kojima se daju krediti, subvencije ili druge pogodnosti propisani, odnosno određeni brojnim posebnim propisima te je stoga, u svakom konkretnom slučaju, neophodno u opisu radnje izvršenja krivičnog dela opisati i koje uslove izvršilac nije ispunjavao i kojim propisom su ti uslovi određeni.

U konkretnom slučaju, od bitnih zakonskih elemenata krivičnog dela, opisana je radnja izvršenja u vidu lažnog prikazivanja činjenica da se investicioni kredit treba koristiti za nabavku nove linije za izradu hladno valjanih i varenih profila i od koga će se ona nabaviti, da je okrivljeni postupao kao odgovorno lice preduzeća i da je Fond za razvoj Republike Srbije tom preduzeću odobrio investicioni kredit, ali se u opisu krivičnog dela uopšte ne navodi ne samo koje propisane uslove to preduzeće nije ispunjavalo za dobijanje kredita i kojim propisom su ti uslovi propisani nego se uopšte i ne navodi da je preduzeće kredit dobilo «iako se za to ne ispunjava propisane uslove». A ti uslovi za dobijanje kredita od Fonda za razvoj Republike Srbije u 2010 godini bili su propisani i tada važećim Zakonom o Fondu za razvoj Republike Srbije («Službeni glasnik RS» broj 36/09) i Statutom Fonda za razvoj Republike Srbije («Službeni glasnik RS» broj 47/09) – član 10. i 13. i Programom Fonda za razvoj Republike Srbije («Službeni glasnik RS» broj. 8/10) – posebno odeljak «III Uslovi za korišćenje srdstava Fonda» pa je bilo neophodno tačno odrediti koje konkretno uslove i iz kojih propisa preduzeće nije ispunjavalo te i nije moglo da dobije kredit.

Kada opis radnje izvršenja krivičnog dela ne sadrži neki od bitnih zakonskih elemenata, kao što je to na opisan način, to isto ne predstavlja krivično delo za koje je okrivljeni optužen i osuđen a imajući u vidu konkretne okolnosti u datom opisu se ne stiču ni obeležja kog drugog krivičnog dela.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud, na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tač. 2) ZKP, po usvajanju zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, preinačio pravnosnažne odluke te okrivljenog S.D., na osnovu odredbe člana 423. tač.1) ZKP oslobodio od optužbe.

Kao što je već izneto, navedenim presudama, oglašen je krivim zbog istog ovog krivičnog dela, u pomaganju iz člana 35. KZ i S.A. i osuđen je na novčanu kaznu pa imajući u vidu prirodu saučesništva (u vidu limitirane akcesornosti), činjenicu da delo izvršioca nije krivično delo, da u konkretnom slučaju delo pomagača ne predstavlja samostalno krivično delo to, po stavu Vrhovnog kasacionog suda ni ovo delo okrivljenog pomagača nije krivično delo.

Kako ovaj okrivljeni nije podneo zahtev za zaštitu zakonitosti a Vrhovni kasacioni sud je našao da razlozi zbog kojih je doneo odluku u korist okrivljenog S.D. postoje i u odnosu na okrivljenog S.A., to je u skladu sa odredbom člana 489. stav 2. ZKP-a postupajući po službenoj dužnosti kao da takav zahtev postoji, i u odnosu na njega, na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tač. 2) ZKP preinačio navedene presude i na osnovu odredbe člana 423. tač.1) ZKP i ovog okrivljenog oslobodio od optužbe.

S obzirom da su okrivljeni oslobođeni od optužbe to je odluka o troškovima postupka doneta na osnovu odredbe člana 265. stav 1. ZKP i određeno da troškovi postupka utvrđeni pravnosnažnim presudama Osnovnog suda u Smederevu 3K br. 645/2013 od 13.03.2015. godine i Višeg suda u Smederevu Kž1 60/15 od 22.09.2015. godine kao i troškovi krivičnog postupka okrivljenih u smislu člana 265. stav 1. ZKP, padaju na teret budžetskih sredstava a na osnovu odredbe člana 258. stav 3. ZKP oštećeni Fond za razvoj Republike Srbije sa imovinskopravnim zahtevom radi naknade štete upućen na parnicu.

Sa svega izloženog, ocenivši, iz iznetih razloga, da je zahtev za zaštitu zakonitosti neosnovan, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbi člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i člana 492. stav 1. tačka 2. ZKP-a („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i 121/12), doneo odluku kao izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                   Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković, s.r.                                                                                                  Nevenka Važić, s.r.