U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Neosnovano u reviziji tužilac ističe da su učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 5. i 12. ZPP, jer u konkretnom slučaju ne radi se o nedozvoljenom raspolaganju tužene, a drugostepena odluka nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati. Nisu učinjene ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi člana 98, 298. stav 2. i člana 300. ZPP, jer je tužena podnela odgovor na tužbu, osporila tužbeni zahtev i navela zakonske odredbe na osnovu kojih smatra da tužilac nema pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Neosnovano je pozivanje u reviziji tužioca da Vrhovni kasacioni sud na osnovu odredbe člana 109. ZPP utvrdi ništavost odredbe člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji, jer Vrhovni kasacioni sud na osnovu navedene odredbe nema takva ovlašćenja, a nije ni nadležan za utvrđenje ništavosti navedene zakonske odredbe.

Prema utvrđenim činjenicama sada pokojni K.K., rođen je 22.03.1903. godine u mestu K., Opština N., a preminuo je dana 31.12.1968. godine u V.. Bio je oženjen M.K., rođena A., sa kojom je imao troje dece, ćerku M. (rođenu 15.11.1946. godine), ćerku M. (rođenu 10.06.1948. godine) i sina V. (rođenog 06.11.1950. godine). K.K. bio je zaposlen kao šef mehanizacije u Zemljoradničkoj zadruzi P., gde je i uhapšen dana 14.02.1950. godine. Sproveden je najpre u istražni zatvor u Kuli, potom u zatvoru u Novom Sadu, pa u Beogradu, odakle je prebačen na Goli Otok gde je bio do avgusta – septembra 1952. godine. Odlukom Komisije za prekršaje Narodnog odbora II reona Grada Beograda Up I br. 71320/50, K.K. je kažnjen kao lice koje je delovalo na liniji IB-a, na dve godine društveno-korisnog rada, ali mu ta odluka nikada nije uručena, niti je imao pravo na odbranu i pravni lek. Kaznu je služio na Golom Otoku u TP „Mermer“. Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh. 63/10 od 09.02.2011. godine utvrđeno je da je navedena odluka na osnovu koje je K.K. osuđen na dve godine prinudnog rada ništava od trenutka donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice, te da se K.K. smatra neosuđivanim. Kada je K.K. uhapšen, njegova supruga je bila trudna sa tužiocem. Živeli su u polovini kuće u koju su se uselili nakon kolonizacije iz Crne Gore, a u drugoj polovini živeo je stric tužioca sa porodicom. Po povratku sa Golog Otoka, otac tužioca je teško nalazio poslove koji su bili loše plaćeni, a majka nikada nije radila. O Golom Otoku i vremenu koje je tamo proveo otac tužioca nikada nije pričao i to je u njihovoj kući bila zabranjena tema. Tužilac je sa tuženom dana 14.06.2013. godine zaključio sporazum o rehabilitacionom obeštećenju. Prema ovom sporazumu tužena se obavezala da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove koje je pretrpeo zbog toga što mu je otac bio lišen slobode i što je rastao bez roditeljskog staranja – oca isplati iznos od 80.000,00 dinara. U članu 2. je navedeno da će tužena navedeni iznos isplatiti tužiocu u roku od 30 dana od potpisivanja sporazuma, dok je u članu 3. istog sporazuma navedeno da tužilac prihavata utvrđeni iznos kao rehabilitaciono obeštećenje i da se odriče prava da po ovom osnovu potražuje veći iznos. U članu 4. je konstatovano da su potpisivanjem sporazuma međusobna prava i obaveze po osnovu rehabilitacionog obeštećenja, na ime naknade nematerijalne štete uređena i da je time sporni pravni odnos između stranaka potpisnica regulisan u potpunosti. Tužilac je dopisom od 05.07.2013. godine obavestio tuženu da prihvata sporzum i svojeručno ga potpisao.

Pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Tužbeni zahtev tužioca zasniva se na odredbama Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/2011). Ovim Zakonom propisani su uslovi za rehabilitaciju, krug lica, aktivno legitimisan za podnošenje zahteva za rehabilitaciju kao i uslovi i krug lica legitimisan za ostvarenje prava na vraćanje imovine odnosno obeštećenje za tu imovinu i pravo na rehabilitaciono obeštećenje.

Odredbom člana 26. stav 1. tog zakona, propisano je da rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Stavom trećim istog člana je propisano da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5. Zakona (deca lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih i ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu Zakona, kao i lica ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda kao i lica koja se smatraju borcima Narodno oslobodilačkog rata, koja su za vreme trajanja povrede prava i sloboda roditelja, rođena u ustanovama za izvršenje sankcija, odnosno koja su u tim ustanovama sa njima provela deo vremena ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja jednog, drugog ili oba roditelja), imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Stavom trećim ovog člana je propisano da lica iz člana 21. stav 2. (bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica), imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, pod uslovom da je između njih i umrlog rehabilitovanog lica postojala trajnija zajednica života u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Citirane odredbe kojima je regulisana materija prava rehabilitovanog i drugih lica uključujući i pravo na rehabilitaciono obeštećenje, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, upućuju na zaključak da lica iz člana 7. tačka 5. ovog zakona, kao naslednici rehabilitovanog lica, koje je umrlo pre stupanja na snagu zakona nemaju pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme neosnovanog i nezakonitog lišenja slobode ili druge povrede prava.

Pravilan je zaključak nižestepenog suda da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda za (neplaćeni rad, neplaćeni prekovremeni rad, neplaćene plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlika u visini ličnog dohotka, gubitka penzija, gubitka stana), ima samo rehabilitovano lice koje je bilo u životu u momentu stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji. Tužiočev otac je preminuo 13.12.1968. godine, pre stupanja na snagu ovog zakona, pa tužilac kao njegov zakonski naslednik nema pravo na naknadu materijalne štete koja je predmet tužbenog zahteva.

Prema odredbi člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, rehabilitovano lice ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Kako je K.K. preminuo 31.12.1968. godine, on nije mogao da ostvari pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, niti je potraživanje te štete moglo preći na njegove naslednike, iz razloga što nije priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom u skladu sa odredbom člana 204. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužiocu kao licu iz odredbe člana 7. stav 5. u vezi sa članom 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode oca. Međutim, kako je tužilac sa tuženom dana 14.06.2013. godine zaključio sporazum o rehabilitacionom obeštećenju, kojim se tužena obavezala da tužiocu po tom osnovu (naknada nematerijalne štete za duševne bolove koje je pretrpeo zbog toga što mu je otac bio lišen slobode i što je rastao bez roditeljskog staranja svog oca) isplati iznos od 80.000,00 dinara, koji iznos je tužilac prihvatio kao rehabilitaciono obeštećenje, odričući se prava da po ovom osnovu potražuje veći iznos, time je taj sporni pravni odnos između tužioca i tužene regulisan u potpunosti. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da predmetni sporazum ima svojstvo izvršne isprave na osnovu odredbe člana 28. Zakona o rehabilitaciji, pa će tužilac, u odsustvu dobrovoljne isplate tužene, podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu sporazuma ostvariti pravo na isplatu naknade sa zakonskom zateznom kamatom od padanja tužene u docnju do konačne isplate. Kako je tužilac sa tuženom sporazumom regulisao pravo naknade nematerijalne štete iz člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, koja je jedinstven vid nematerijalne štete zbog duševnh bolova, zbog lišenja slobode roditelja, a pravo na eventualnu drugu nematerijalnu štetu mu Zakon o rehabilitaciji ne priznaje, pravilno su nižestepeni sudovi odbili njegov zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog psihičkih bolova iz straha u traženim iznosima kao neosnovan.

Neosnovano u reviziji tužilac ističe da je pobijanim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo iz odredaba Zakona o obligacionim odnosima, Zakona o nasleđivanju i Porodičnog zakona, o čemu se Vrhovni kasacioni sud po njemu izjasnio u presudi Rev 1427/11 od 23.02.2012. godine, jer se u tom predmetu radi o drugačijoj činjenično-pravnoj situaciji.

Nema ni povrede odredaba Porodičnog zakona i Zakona o nasleđivanju. Članom 1. stav 2. Zakona o nasleđivanju propisano je da zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti. Imajući u vidu da je tužiočev otac preminuo pre stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji, to se kao pravna posledica rehabilitacije koja je propisana članom 3. tog zakona ne može smatrati da je rehabilitovano lice za života steklo imovinsko pravo na naknadu materijalne štete pa stoga to pravo ne ulazi u njegovu zaostavštinu niti može da bude predmet nasleđivanja. To pravo bi moglo da bude predmet nasleđivanja jedino u slučaju da je posebnim propisom ili posebnom odredbom Zakona o rehabilitaciji propisano da se po stupanju navedenog zakona i po pravnosnažnosti rešenja o rehabilitaciji pravo na naknadu štete smatra imovinskim pravom rehabilitovanog lica i da ulazi u njegovu zaostavštinu i da može biti predmet nasleđivanja. Kako to nije slučaj, to ni pravo na naknadu materijalne u vidu rehabilitacionog obeštećenja ne pripada tužiocu jer on ne spada u krug lica iz člana 7. tačka 5. Zakona o rehabilitaciji.

Vrhovni kasacioni sud je cenio ostale navode u reviziji tužioca pa je našao da tim navodima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude drugostepenog suda.

Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca i odlučio kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.