Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž1 2819/14 od 17.09.2014.godine, stavom prvim izreke, preinačio je presudu Osnovnog suda u Pančevu P1 br. 562/12 od 01.07.2014.godine u stavu prvom izreke i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde Republike Srbije da tužiocima na ime naknade materijalne štete na ime razlike u manje isplaćenim zaradama za period od 01.01.2007.godine do 14.01.2011.godine isplati pojedinačne iznose bliže određene ovim stavom izreke sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 br. 562/12 od 01.07.2014.godine u stavu drugom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da tužena na ime tužilaca uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje i to doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje i dodatne doprinose za PIO u visini 12/16 za uvećani radni staž na iznos zarada po tužiocu i to za svaki mesečni neto iznos iz stava prvog ove presude, za period od 01.01.2007.godine do 14.01.2011.godine, a kod nadležnog Fonda PIO u B. za tužioca S.Z., a kod Fonda PIO u P. za tužioce B.Č., S.G., D.V., J.N.V. i S.L.. Stavom trećim izreke preinačena je presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 562/12 od 01.07.2014.godine u stavu trećem izreke i odbijen zahtev tužilaca da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde Republike Srbije da na ime tužilaca na ime naknade troškova sudskih taksi isplati za svako od njih iznos od po 21.042,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.07.2014.godine pa do isplate. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke presude Osnovnog suda u Pančevu P1 562/12 od 01.07.2014.godine i odbijen zahtev tužilaca da se obaveže tužena da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati ukupan iznos od 369.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana 01.07.2014.godine do konačne isplate i obavezani tužioci da tuženoj na ime troškova postupka isplate iznos od 56.250,00 dinara. Stavom petim izreke obavezani su tužioci da tuženoj na ime troškova nastalih u postupku po žalbi isplate iznos od 33.000,00 dinara.

Protiv ove drugostepene presude, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i predložio da Vrhovni kasacioni sud odluči o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, s obzirom da je vrhovni kasacioni sud u svojoj odluci Rev 393/13 od 26.09.2013.godine zauzeo pravno stanovište o istovetnoj pravnoj situaciji, a povodom odluke Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 12352/12 od 12.12.2012.godine.

Apelacioni sud u Beogradu rešenjem R4 11/15 od 29.01.2015.godine predložio je da Vrhovni kasacioni sud odluči o reviziji tužilaca kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 395. ZPP zbog različitog postupanja sudova u Republici Srbiji u ovoj vrsti spora, da bi se ujednačila sudska praksa.

Odlučujući o predlogu Apelacionog suda u Beogradu, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi iz člana 395. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu odredaba člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („SLužbnei glasnik RS2 br. 72/11), s obzirom da je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa posle donošenja odluke Ustavnog suda I U 63/07 od 20.12.2010.godine, a kojom je utvrđeno da odredba člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija-neustavna i da bi se ujednačila sudska praksa, budući da po istom pravnom pitanju postoji različita sudska praksa apelacionih sudova na teritoriji Republike Srbije.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u smislu odredaba člana 399. ZPP i utvrdio:

Revizija je osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci su zaposleni kod tužene Repbulike Srbije-Ministarstvu pravde, Upravi za izvršenje krivičnih sankcija i to S.Z. na radnom mestu načelnika službe za preispitivanje u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u B., privremeno premešten na radno mesto upravnika Okružnog zatvora u P., tužilja B.L. na radnom mestu načelnika Službe za opšte poslove u Okružnom zatvoru u P., tužilac S.G. na radnom mestu šefa Odseka u V. u Okružnom zatvoru u P., tužilja J.N.V. na radnom mestu za psihološke poslove u Okružnom zatvoru u P., tužilja S.L. na radnom mestu za pedagoški rad u Okružnom zatvoru u P. i tužilac D.V. na radnom mestu šefa Odseka za obuku i upošljavanje u Okružnom zatvoru u P.. Rešenjem broj 120- 130/07-01/11 od 19.02.2007.godine tužena je na osnovu odredbe člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plate u Upravi za izvršenje zavodske sankcije tužioca S.Z. razvrstala u zvanje savetnika i odredila VIII platnu grupu, I razred i koeficijent u visini 2,53 za obračun i isplatu plate od 01.01.2007.godine, stim da se ukupni koeficijent uvećava za 10% po osnovu staža osiguranja, tako da ukupan koeficijent iznosi 2,78 i nakon raspoređivanja tužioca iz Kazneno popravnog zavoda u B.-P.S. na mesto načelnika Službe za preispitivanje u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u B., rešenjem broj 121-897-05- 1 od 03.01.2008.godine na osnovu odredbe člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plate u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija, ovog tužioca razvrstao u zvanje samostalnog savetnika i odredila VII platnu grupu V platni razred u visini od 3,85 za obračun i isplatu plate od 01.01.2007.godine, s tim da ukupni koeficijent se uvećava za 10% na osnovu staža osiguranja, te da ukupni koeficijent iznosi 4,24. Rešenjem broj 121- 527/07-05 od 19.02.2007.godine takođe na osnovu odredbe člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plate u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija tužilja B.Č. razvrstana je u zvanje samostalnog savetnika, određena joj je VII platna grupa i III platni razred i koeficijent u visini od 3,49 za obračun i isplatu plate od 01.01.2007.godine, stim što se ukupni koeficijent uvećava za 10% po osnovu staža osiguranja, tako da ukupni koeficijent iznosi 3,84. Rešenjem broj 121-528/2007-05 od 19.02.2007.godine, na osnovu odredbe člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plate u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija tužilac S.G. razvrstan je u zvanje samostalnog savetnika i određena mu VII platna grupa i III platni razred i koeficijent u visini od 3,49 za obračun i isplatu plate od 01.01.2007.godine, stim što se ukupni koeficijent uvećava za 10% po osnovu staža osiguranja, tako da ukupni koeficijent iznosi 3,84. Rešenjem broj 121-465/2007-05 od 19.02.2007.godine, na osnovu odredbe člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plate u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija tužilja J.N.V. razvrstana je u zvanje savetnika i određena joj VIII platna grupa i I platni razred i koeficijent u visini od 2,53 za obračun i isplatu plate od 01.01.2007.godine, stim da ukupni koeficijent se uvećava za 10% po osnovu staža osiguranja, tako da ukupni koeficijent iznosi 2,79. Rešenjem broj 121-466/2007-05 od 19.02.2007.godine, na osnovu odredbe člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plate u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija tužilja S.L. razvrstana je u zvanje savetnika i određena joj VIII platna grupa i I platni razred i koeficijent u visini od 2,53 za obračun i isplatu plate od 01.01.2007.godine, stim što se ukupni koeficijent uvećao za 10% po osnovu staža osiguranja, tako da ukupni koeficijent iznosi 2,79. Rešenjem broj 121- 529/2007-05 od 19.02.2007.godine, na osnovu odredbe člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plate u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija tužilac D.N. razvrstan je u zvanje savetnika i određena mu VIII platna grupa i III platni razred i koeficijent u visini od 2,79 za obračun i isplatu plate od 01.01.2007.godine, stim što se ukupni koeficijent uvećava za 10% po osnovu staža osiguranja, tako da ukupni koeficijent iznosi 3,07.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostrepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilaca i dosudio im pojedinačne određene mesečne novčane iznose za period od 01.01.2007.godine do 14.01.2011.godine, na ime razlike zarade, poreza i doprinosa sa kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog navedenog dospelog iznosa označenih u stavu prvom izreke prvostepene presude, navodeći da tužioci imaju pravo na novčanu naknadu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je šteta tužiocima prouzrokovana donošenjem neustavnog akta od strane vlade.

Drugostepeni sud odlučujući o žalbi tužene preinačio je navedenu prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve tužilaca, navodeći da je tužena postupala u skladu sa odredbama važeće Uredbe kada je tužiocima isplaćivala umanjeni koeficijent (10%), da je posle donošenja odluke Ustavnog suda U br. 63/07 od 18.11.2010.godine kojom je utvrđeno da odredba člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija („Službeni glasnik RS“ br. 16/07 i 21/09) nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, nije prihvaćena inicijativa za pokretnje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nezakonitosti odredbe člana 2, člana 7. stav 1. i 2. i člana 10. Uredbe iz tačke 1. i da je promenila rešenje tužiocima i utvrdila im zaradu sa uvećanim koeficijentom (30%) za ubuduće- počev od 14.01.2011.godine, jer odluke Ustavnog suda nemaju retroaktivno dejstvo, a tužioci nisu tuženoj podnosili zahtev za izmenu pojedinačnog akata, odnosno rešenja koje je tužena za svakog tužioca donela na osnovu člana 7. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija („Službeni glasnik RS“ br. 16/07) već su se direktno obratili za zaštitu prava sudu podnoseći tužbu za naknadu štete.

Međutim, revizijom tužilaca osnovano se ukazuje da je drugostepeni sud odlučujući o tužbenom zahtevu tužilaca pogrešno primenio materijalno pravo.

Naime, prema članu 263. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“ nr. 85/05) direktoru Uprave i zaposlenima se može staž osiguranja računati u uvećanom trajanju tako da se svakih 12 meseci efektivno provedenih u obavljanju poslova računa najviše 16 meseci staža osiguranja, da se licima iz stava 1. ovog člana koeficijent uvećava srazmerno stečenog uvećanja staža osiguranja za 30%, da visinu koeficijenta za obračun i isplatu plata u Upravi utvrđuje Vlada i da radna mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem sporazumom utvrđuje ministar nadležan za pravosuđe i ministar nadležan za poslove penzijsko i invalidskog osiguranja.

Kako član 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija („Službeni glasnik RS“ br. 16/07), na osnovu koje je izvršeno uvećanje koeficijenta tužiocima za 10% umesto za 30%, kako je to predviđeno zakonom i nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom kako je to utvrđeno odlukom Ustavnog suda broj I U 63/2007 od 20.12.2010.godine, s obzirom da je vlada Republike Srbije Uredbom uredila razlike u zvanjima i koeficijentima za državne službenike u Upravi koja mogu biti predmet samo zakonskog uređenja i to Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, kao posebnog zakona što se i po oceni Vrhovnog kasacionog suda smatra nepravilnim radom organa, tužena je na osnovu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima dužna da naknadi štetu nastalu donošenjem neustavne i nezakonite Uredbe na osnovu koje je tužiocima utvrđen manji koeficijent za obračun plata od onog utvrđenog zakonom.

Iz tog razloga pogrešan je stav Apelacionog suda u Beogradu da su tužioci nepravilno koristili sudsku zaštitu podnošenjem tužbe sudu, a da prethodno nisu podnosili zahtev tuženoj u smislu člana 61. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, jer da bi se koristio ovaj propisani pravni put potrebno je postojanje konačnog i pravnosnažnog pojedinačnog akta, a u ovom slučaju o nepriznavanju prava na traženo uvećanje koeficijenta, a koji tužena nije donela za tužioce. Osim odluke o utvrđivanju umanjenog koeficijenta od 14.02.2007.godine na osnovu koje je vršen obrčaun i isplata plate, tužiocima do 14.01.2011.godine kada im je za ubuduće priznat uvećan koeficijent, ni Ustavni sud nije donosio odluku o načinu otklanjanja posledica navedene neustavne Uredbe, niti je pak Vlada Republike Srbije kao organ tužene, u okviru svojih ovlašćenja obezbedila izvršenje navedene odluke Ustavnog suda za označeni sporni period neustavnog i nezakonitog umanjenja koeficijenta za obračun plate tužiocima. Zato, tužioci imaju pravo na podnošenje tužbe za naknadu štete sudu, a o zahtevu ove tužbe nadležan je da odlučuje sud opšte nadležnosti u smislu člana 1. Zakona o parničnom postupku.

U pogledu obima naknade štete, njenoj visini, kao i odluke o iznosu tužbenog zahteva prvostepeni sud je utvrdio visinu naknade ove štete za period od 01.01.2007.godine do 14.01.2011.godine, s tim što nije izdvojio iznos tužbenog zahteva za period od 15.06.2008.godine do 14.01.2011.godine, a kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno u pogledu okolnosti propisanih članom 189. ZOO.

Sa iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 407. stav 2. ZPP ukinuo pobijanu drugostepenu presudu i odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će odlučiti o žalbi tužene, otkloniti ukazane nedostatke i doneti zakonitu i pravilnu odluku.

Predsednik veća - sudija

Snežana Andrejević,s.r.