U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragiše Đorđevića, predsednika veća, Zorana Tatalovića, Maje Kovačević-Tomić, Sonje Pavlović i Radoslava Petrovića, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Draganom Vuksanović, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okr. S.I., zbog produženog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. i člana 61. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog adv. R.R., podnetom protiv pravnosnažnih rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž2 Toi 251/15 od 09.06.2015. godine i Kž2 Toi 631/15 od 22.10.2015. godine, u sednici veća održanoj 15.12.2015. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. S.I., podnet protiv pravnosnažnih rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž2 Toi 251/15 od 09.06.2015. godine i Kž2 Toi 631/15 od 22.10.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Višeg suda u Vranju Toi 1/13 od 20.02.2015. godine odbijen je kao neosnovan zahtev VJT u Vranju Oik 2/09 od 17.09.2012. godine za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela od okr. S.I.

Odlučujući o žalbama Višeg javnog tužioca u Vranju, Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Kž2 Toi 251/15 od 09.06.2015. godine preinačio rešenje Višeg suda u Vranju tako što je usvojio zahtev Višeg javnog tužioca u Vranju i od vlasnika S.I. trajno oduzeo imovinu proisteklu iz krivičnog dela, bliže označenu u izreci tog rešenja.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž2 Toi 631/15 od 22.10.2015. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog i njegovog branioca izjavljene protiv rešenja istog suda Kž2 Toi 251/15 od 09.06.2015. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih rešenja Apelacionog suda u Nišu, branilac okrivljenog S.I., adv. R.R., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog pogrešne primene zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud zahtev usvoji, ukine oba rešenja Apelacionog suda u Nišu i predmet vrati tom sudu na ponovno odlučivanje.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 488. stav 1. ZKP dostavljen Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta sa rešenjima protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog, u zahtevu navodi da je Apelacioni sud kao drugostepeni i trećestepeni sud, svojim odlukama, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio odredbu člana 48. stav 1. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, i svoje odluke opravdao time što je navodno stečena imovina okrivljenog u znatnoj nesrazmeri sa zakonito stečenim prihodima, iako u zakonu o oduzimanju imovine stečene izvršenjem krivičnog dela ne postoji zakonska odredba u pogledu nesrazmere stečene imovine sa zakonitim prihodima kako to, prema navodima zahteva, pogrešno zaključuje Apelacioni sud u svojim odlukama. Osim toga, prema zahtevu, navedene odluke suda su pogrešne s obzirom na činjenicu da je okrivljeni imovinu stekao mnogo ranije, pre izvršenja krivičnog dela.

Ovim navodima zahteva branilac okrivljenog ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, koja povreda predstavlja zakonom dozvoljeni razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda neosnovano branilac u podnetom zahtevu ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP.

Naime, odredbom člana 2. tačka 8. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela propisano je da se odredbe tog zakona, između ostalog primenjuju i za krivična dela protiv službene dužnosti i to za krivično delo iz člana 359. stav 3. KZ, a odredbama člana 3. tačka 2., 4. i 5. istog zakona propisano je da se imovinom proisteklom iz krivično dela smatra imovina vlasnika koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima, a da se vlasnikom smatraju okrivljeni, okrivljeni saradnik, ostavilac, pravni sledbenik ili treće lice ali i osumnjičeni kao i lice protiv koga je krivični postupak pokrenut ili osuđeni za krivično delo iz člana 2. istog zakona.

Iz citiranih zakonskih odredbi jasno proizilazi da imovina proistekla iz krivičnog dela ne mora biti dovedena u vezu sa konkretnom radnjom krivičnog dela za koje je vlasnik imovine osuđen, odnosno ne mora biti pribavljena u toku izvršenja krivičnog dela već je dovoljno da postoji očigledna nesrazmera između vrednosti imovine čiji je vlasnik osuđeni i njegovih zakonitih prihoda, a pretpostvka o kriminalnom poreklu imovine koja je predmet oduzimanja, sama po sebi proističe iz činjenice da je okr. S.I. osuđen za krivično delo iz člana 2. tačka 8. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, a okrivljeni nije dokazao da je predmetnu nepokretnost stekao zakonitim prihodima, pri čemu je bez značaja okolnost kada je imovina stečena i da li je u vezi sa izvršenjem krivičnog dela za koje je okrivljeni u ovom postupku oglašen krivim i osuđen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. S.I. ocenio neosnovanim i na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar - savetnik                                                                     Predsednik veća-sudija

Dragana Vuksanović,s.r.                                                                 Dragiša Đorđević,s.r.