Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbe člana 404. ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP u vezi člana 13. stav 2. tačka 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili zaposleni kod tuženog sve do 30.06.2012. godine kada im je na osnovu Sporazuma prestao radni odnos kod tuženog. Članom 3. navedenog Sporazuma određeno je da će se potpisivanjem istog zaposlenom isplatiti ukupna naknada i to tužiocu M.P. iznos od 2.416.967,60 dinara, tužiocu LJ.S. u iznosu od 2.511.687,40 dinara, tužiocu M.J. u iznosu od 1.146.060,80 dinara i tužiocu P.A. u iznos od 2.542.328,80 dinara, umanjen za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje na teret zaposlenog, kao i da je zaposleni saglasan da poslodavac obustavi i naplati ukupnih dugovanja zaposlenog prema poslodavcu iz ukupne naknade navedene u prethodnom stavu istog člana. Članom 7. Sporazuma predviđeno je da je on končan i neopoziv i da se ne može raskinuti jednostranom izjavom volje zaposlenog i poslodavca, te da zaposleni i poslodavac potvrđuju da je Sporazum izraz njihovih slobodno izraženih volja, kao i da je njihovo potpisivanje izvršeno pod punom sposobnošću sa rasuđivanje, bez prinude, pretnje, zablude ili bilo koje druge manje volje. Pre podnošenja zahteva za sporazumni prestanak radnog odnosa tužioci su obavešteni o visini obračunate naknade koja će biti isplaćena i imali su mogućnost da Sporazum pre potpisivanja pročitaju. Tužiocima je isplaćena otpremnina u iznosima navedenim u ovom Sporazumu, koja je niža od otpremnine predviđene Socijalnim programom koji je prestao da važi 30.09.2011. godine, a koji je u članu 19. predviđao da poslodavac može zaposlenom dati ponudu da mu prestane radni odnos, s tim da tim zaposlenima isplati jednokratnu otpremninu u visini od 750 evra za svaku godinu rada provedene u radnom odnosu uvećanu za jednokratnu otpremninu u visini 4 prosečne zarade za mesec koji prethodi mesecu isplate otpremnine. U konkretnom slučaju tuženi nije učinio ovakvu ponudu, već je do prestanka radnog odnosa došlo na inicijativu zaposlenog, ovde tužilaca, zbog čega tuženi nije bio u obavezi da im utvrdi isplatu otpremnine predviđenu Socijalnim programom.

Polazeći od napred utvrđenog, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca, poništio odredbu člana 7. Sporazuma o prestanku radnog odnosa tužilaca i obavezao tuženog da im na ime naknade štete po osnovu manje isplaćenih iznosa otpremnine isplati razliku manje isplaćene otpremnine u odnosu na onu koja bi im bila obračuna u skladu sa članom 19. Socijalnog programa.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog preinačio prvostepenu presudu, odbijajući ovakav tuženi zahtev tužilaca, nalazeći da je tužiocima prestao radni odnos na osnovu člana 177. Zakona o radu i isplaćena otpremnina u visini koja je navedena u Sporazumu, koji je zaključen bez mana volje na strani tužilaca.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Radni odnos tužilaca kod tuženih je prestao na onovu njihovog zahteva po kome je sačinjen Sporazum o prestanku radnog odnosa. Na ovaj Sporazum, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, ne mogu se primeniti kriterijumi za obračun otpremnine koje je tuženi predvideo Socijalnim programom. Tužioci su odabrali da zaključe Sporazum o prestanku radnog odnosa, kada su bili obavešteni koliki će iznos otpremnine primiti u tom slučaju. Okolnost što je taj iznos niži od iznosa koji je isplaćivan po socijalnom programu ne može uticati na punovažnost zaključenog sporazuma između tužilaca i tuženog, jer su u trenutku zaključenja postojali svi zakonski uslovi za njegovu punovažnost. Ukazivanje tužilaca da su u konkretnom slučaju pročitali Sporazum samo u delu koji se odnosi na iznos naknade, a ne i ostale odredbe, ne ukazuje na postojanje mana volje koji bi uticalo na punovažnost ovog Sporazuma, jer propust zaposlenog, da se pre potpisivanja bilo kakvog ugovora upozna u celini sa sadržinom predstavlja očigledan primer izostanka dužne pažnje i ne može uticati na punovažnost Sporazuma. Neosnovano se revizijom tužilaca ukazuje da je odredba člana Sporazuma o prestanku njihovog radnog odnosa u suprotnosti sa Ustavom RS, s obzirom da se osporenom odredbom Sporazuma tužioci nisu odrekli prava na otpremninu, već im je ona isplaćena u iznosima koji su im bili predočeni i koji su oni prihvatili svojim potpisom.

Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović, s.r.