Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Prev 113/2015
29.10.2015. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Gordane Ajnšpiler-Popović i Branislave Apostolović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca C. P. C. (C.) L. sa K., koga zastupa punomoćnik V.Z., advokat iz B., protiv tuženog FK C.Z. koga zastupa punomoćnik I.Š., advokat iz B., radi duga, vrednost predmeta spora 132.641 USD, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž br. 4488/14 od 11.12.2014.godine, u sednici veća održanoj dana 29.10.2015.godine, doneo je
R E Š E NJ E
UKIDAJU SE rešenje Privrednog apelacionog suda Pž br. 4488/14 od 11.12.2014.godine i rešenje Privrednog suda u Beogradu P br. 9233/13 od 24.02.2014.godine, i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.
O b r a z l o ž e nj e
Rešenjem Privrednog suda u Beogradu P br. 9233/13 od 24.02.2014.godine, isti sud se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, te je tužbu odbacio i ukinuo sve sprovedene radnje, kao i rešenje o izvršenju Privrednog suda u Beogradu Iv br. 5525/13 od 10.05.2013.godine u celosti.
Privredni apelacioni sud je pobijanim rešenjem Pž br. 4488/14 od 11.12.2014.godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepeno rešenje Privrednog suda u Beogradu.
Protiv drugostepenog rešenja tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP u vezi sa članom 420. stav 6. istog zakona i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.
Predmet tužbenog zahteva u ovom sporu je isplata duga po Sporazumu o reprogramu duga od 28.09.2009.godine, kojim se tuženi kao dužnik obavezao na isplatu iznosa od 20.000 USD najkasnije do 15.05.2010.godine, iznosa od 50.000 USD najkasnije do 15.06.2010.godine i iznosa od 50.000 USD najkasnije do 31.07.2010.godine.
Prema utvrđenju nižestepenih sudova radi se o sporu sa inostranim elementom, u kome je tužilac strano pravno lice sa sedišem na K., a tuženi sportsko udruženje sa sedištem u Republici Srbiji. Tuženi i licencirani FIFA agent, kao predstavnik tužioca, su zaključili navedeni sporazum od 28.09.2009.godine u kome je konstatovano da je agent izvršio sve radnje i usluge koje je zahtevao tuženi vezane za transfer i profesionalni ugovor jednog igrača, te da su na ime ovih usluga agent i tuženi ugovorili naknadu u iznosu od 120.000 USD, koju je tuženi trebalo da plati do 01.11.2007.godine, ali je postignut Sporazum o reprogramiranju duga. Navedenim Sporazumom u članu 3. predviđeno je da je isti sačinjen u skladu sa FIFA odredbama, te da su za sporove koji nastanu iz ovog sporazuma nadležna relevanta tela FIFE u skladu sa FIFA odredbama. Takođe je utvrđeno prema navodima tužbe da predmetni sporazum nije zaključio agent kao fizičko lice, već tužilac kao pravno lice koga je zastupao licencirani FIFA agent i kao advokat zbog čega je u tužbi kao tužilac i označeno pravno lice.
Kod ovako utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi zaključuju da su članom 3. Sporazuma stranke ugovorile nadležnost Arbitraže, u konkretnom slučaju Arbitražnog suda za sport u Lozani, jer je ugovornim strankama bilo poznato da je transfer igrača morao biti obavljen u skladu sa Pravilnikom FIFE, a samim tim da im je bilo poznato i opšte pravilo FIFE da po žalbama na odluke tela FIFE povodom statusa i transfera igrača odlučuje navedeni Arbitražni sud. Stoga po zaključku nižestepenih sudova, iako navedena odredba sporazuma ne sadrži reč arbitraža, njena sadržina jasno ukazuje na nameru stranaka da isključe državne sudove i da eventualni sporove rešavaju u arbitražnom postupku. Na osnovu navedenog primenom člana 16. ZPP i članova 19. i 14. Zakona o arbitraži nižestepeni sudovi su se oglasili apsolutno nenadležnim i odbacili tužbu.
Izneto stanovište nižestepenih sudova za sada se ne može prihvatiti. Odredba člana 3.Sporazuma zaključenog između parničnih stranaka ne sadrži izričitu arbitražnu klauzulu. Primena odredbi Zakona o arbitraži po članu 2. stav 1. istog Zakona ograničena je na arbitražu i arbitražni postupak kada je mesto arbitraže na teritoriji Republike Srbije. Obzirom da odredba člana 3. Sporazuma parničnih stranaka izričito ne sadrži reč arbitraža, već je navedeno da je sporazum sačinjen u skladu sa FIFA odredbama i da će relevantna tela FIFE spor rešavati u skladu sa FIFA odredbama. Po stanovištu nižestepenih sudova navedenim ugovaranjem stranke su izabrale pravila i postupak za rešavanje spornih pitanja, a to je Pravilnik FIFE, koji u krajnjoj instanci predviđa nadležnost arbitražnog suda za sport u Lozani, pri čemu se u konkretnom slučaju citiraju odredbe Pravilnika o posrednicima za igrače. Pravilnikom o posrednicima za igrače (član 3.) propisano je da delatnost posrednika može obavljati samo fizičko lice, pri čemu tu delatnost može obavljati i advokat u kom slučaju ne postoji nadležnost FIFE. Posrednik za igrače može svoj posao organizovati kao preduzeće, s tim da je rad njegovih zaposlenih ograničen na administrativne poslove koji su povezani sa njegovom poslovnom delatnošću, a samo lično posrednik obavlja delatnost posrednika za igrače. Navedene odredbe po stanovištu nižestepenih sudova u konkretnom slučaju ne isključuju primenu pravila FIFE i nadležnost njenih organa.
Međutim, predmetni sporazum nije zaključio licencirani agent kao fizičko lice, već tužilac kao pravno lice, koga je zastupalo fizičko lice koje je licencirani agent, za koga prvostepeni sud utvrđuje i da je advokat koji je u uvodnom delu sporazuma naveden kao zastupnik tužioca. U konkretnom slučaju nije utvrđeno da li je tužilac preduzeće organizovano od posrednika za igrače, te da li po pravilima postupka pred Arbitražnim sudom za sport u Lozani se kao stranka može pojaviti pravno lice, ili samo licencirani agenti kao fizička lica.
Predmetni spor jeste spor iz člana 1. Zakona o parničnom postupku za koji je propisana sudska pravna zaštita. Ista se može isključiti u slučaju ugovora o arbitražnom rešavanju sporova, pod uslovom da se radi o ugovorenoj arbitražnoj klauzuli i mogućnosti arbitrabilnog rešavanja spora. U konkretnom slučaju, obzirom na patogenu odredbu sporazuma parničnih stranaka, Odredbe pravilnika o licenciranju igrača na koje se pozivaju nižestepeni sudovi, neophodno je bilo utvrditi pravu volju ugovornih strana za zaključenje arbitražnog sporazuma, kao i obzirom na pravila postupka Arbitražnog suda za sport utvrditi moguću arbitrabilnost predmetnog spora, obzirom na prirodu spora i stranke u sporu.
Na osnovu izloženog i člana 415. stav 1. i 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća-sudija,
Branko Stanić,s.r.