odbijena je kao neosnovana žalba okrivljenog M.I., a presuda Osnovnog suda u Smederevu K 149/12 od 29.01.2015. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je blagovremeno podneo branilac okrivljenog M.I., advokat P.R. zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tač. 4), 8) i 9) i stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude u smislu navoda iz zahteva, ili da ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom nepristrasnom sudu na ponovnu i zakonitu odluku.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet i nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je prvostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP i u vezi sa tim navodi da je tokom prvostepenog postupka postupao sudija pojedinac D.K., koji se morao izuzeti iz predmetnog krivičnog postupka s obzirom na to da je u toku postupka između okrivljenog i navedenog sudije tekao i drugi postupak, odnosno protiv sudije D.K. je vođen disciplinski postupak pred Visokim savetom sudstva, a po pritužbi okrivljenog M.I. koji je okončan kažnjavanjem sudije D.K. odbijanjem 10 % od plate. Branilac ističe da je tokom postupka tražio izuzeće ovog sudije u smislu člana 37. stav 2. ZKP, ali da njegovi zahtevi nisu usvojeni.

Vrhovni kasacioni sud najpre konstatuje da je odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti, pa u vezi sa tim odredbom člana 37. stav 1. tač. 1) do 4) ZKP su propisane pravne situacije i odnosi u kojima se sudija i sudija porotnik moraju izuzeti od sudijske dužnosti, pri čemu se navedena bitna povreda odredaba krivičnog postupka ne odnosi na situaciju predviđenu u članu 37. stav 2. ZKP u kojoj sudija ili sudija porotnik može biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu (ako postoje okolnosti koje izazivanju sumnju u njegovu nepristrasnost).

Polazeći od navedenog, po nalaženju ovog suda, neosnovani su navodi iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da je tokom prvostepenog postupka učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, jer tokom predmetnog postupka nije postojao ni jedan razlog propisan u članu 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP zbog kojih bi se postupajući sudija morao izuzeti, pri čemu razlog koji branilac u zahtevu ističe, u smislu člana 37. stav 2. ZKP, zbog kojeg bi postupajući sudija eventualno mogao biti izuzet sudijske dužnosti u predmetu, ne utiče na pitanje postojanja navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i to da je u prvostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz optužba, a imajući u vidu da je optužnim aktom okrivljenom stavljeno na teret da je krivično delo izvršio u periodu od 10.05.2010. godine do 20.12.2010. godine, a sud je okrivljenog osudio da je krivično delo izvršio u periodu od 10.05.2010. godine do 20.10.2010. godine, te je navedeni period od 21.10.2010. godine do 20.12.2010. godine ostao nerešen, odnosno o optužbi koja se odnosi na taj period nije odlučeno.

Imajući u vidu da u izreci pobijane prvostepene presude u odnosu na sve tačke optužbe nije ništa izostavljeno i menjano, već je okrivljeni oglašen krivim za kraći vremenski period u okviru perioda koji mu je stavljen na teret optužnim aktom, a za identične radnje izvršenja opisane u optužnom aktu, to je po oceni ovog suda prvostepeni sud upodobio činjenični opis krivičnog dela sa utvrđenim činjeničnim stanjem, skraćujući vremenski period koji je okrivljenom optužnim aktom stavljen na teret, pa time što je izostavio vremenski period od 21.10.2010. godine do 20.12.2010. godine, sud nije učinio navedeni propust, jer je u izreci presude odlučio o svim tačkama optužbe, pri tome ne menjajući pravnu ocenu krivičnog dela.

Iz iznetih razloga, po nalaženju ovog suda, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ističe da pobijanom prvostepenom presudom nije u potpunosti rešen predmet optužbe, odnosno da je ista doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, odnosno da je u konkretnom slučaju došlo do prekoračenja optužbe. U vezi sa tim ističe da je drugostepeni sud u obrazloženju pobijane presude naveo da je oštećena sudija V.M. zbog nasrtaja okrivljenog na njenu kancelariju svojim telom podupirala vrata sa unutrašnje strane, sprečavajući time okrivljenog da i posle toga u više navrata silom uđe, a o kojim okolnostima se nisu izvodili dokazi na pretresu niti se o tome okrivljeni izjašnjavao. Pored toga, branilac ističe da je do povrede identiteta optužbe došlo i time što je drugostepeni sud u obrazloženju presude naveo da je oštećena pozvala obezbeđenje koje je reagovalo po njenom uputstvu i sprečilo okrivljenog da je dalje uznemirava, a koji dokaz nije sadržan u optužnom predlogu, niti je izveden tokom dokaznog postupka, pri čemu drugostepeni sud u obrazloženju presude neosnovano navodi činjenicu da je oštećena u okolnostima „konstantnog“ pritiska od strane okrivljenog zatražila svoje izuzeće u postupku P 1506/07. Branilac smatra da je i tokom prvostepenog postupka učinjena navedena bitna povreda odredaba krivičnog postupka, jer je okrivljeni u izreci presude osuđen da je podnosio pritužbe i krivične prijave protiv oštećene i pokretao krivične postupke koji su završeni u njenu korist, ali nije navedeno kada je okrivljeni preduzimao te radnje, pa po oceni branioca, okrivljeni je navedene radnje preduzimao nakon perioda za koji je oglašen krivim, budući da je krivičnu prijavu protiv oštećene podneo u decembru 2010. godine.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, a kao što je već navedeno, u izreci pobijane prvostepene presude u odnosu na činjenični opis iz optužnog akta nije ništa dodato, već je samo okrivljeni oglašen krivim za kraći vremenski period izvršenja krivičnog dela u okviru perioda koji mu je stavljen na teret optužnim aktom, dok su sve ostale okolnosti, u objektivnom i subjektivnom smislu, u odnosu na optužni akt ostale neizmenjene, pri čemu je tim skraćivanjem vremenskog perioda izvršenja predmetnog krivičnog dela u izreci pobijane prvostepene presude, po nalaženju ovog suda, sud ostao u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva.

Pri tome, navodi branioca okrivljenog da se drugostepeni sud u obrazloženju pobijane presude pozivao na neke dokaze koji nisu predloženi i predočeni u optužnom aktu, ne mogu uticati na prekoračenje optužbe u smislu člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, jer se prekoračenje optužbe u smislu tog člana odnosi na činjenični opis naveden u izreci presude, a ne na obrazloženje dato u presudi.

U svakom slučaju, po nalaženju ovog suda, ne mogu se smatrati prekoračenjem optužnog akta činjenice koje branilac navodi u zahtevu, a da u izreci presude, isto kao u optužnom aktu, nisu navedeni datumi kada je okrivljeni protiv oštećene podnosio pritužbe, krivične prijave i pokretao krivične postupke, budući da pitanje utvrđivanja tačnih datuma kada je okrivljeni preduzimao navedene radnje spada u domen činjeničnog stanja koje se zahtevom ne može osporavati.

Iz iznetih razloga, po nalaženju ovog suda, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i u vezi sa tim navodi da u konkretnom slučaju nema krivičnog dela jer je isključena protivpravnost. Naime, branilac smatra da činjenice: da je okrivljeni odlazio kod sudije u cilju interesovanja za postupak u kome je postupao kao punomoćnik, da se interesovao vezano za predmet prilikom susreta sa sudijom u hodniku, da je iznosio mišljenja o stanju u pravosuđu u Smederevu u vidu „flajera“ uz navođenje imena oštećene sudije, te pokretao i inicirao pokretanje krivičnih i drugih postupaka, ne predstavljaju protivpravne radnje, propisane kao ometanje pravde, pri čemu branilac ističe da je zaštitni objekat krivičnog dela iz člana 336b KZ pravosuđe, pa je nejasno kako se kao oštećena pojavljuje sudija. U vezi sa istaknutom povredom krivičnog zakona branilac navodi da u konkretnom slučaju nema krivičnog dela jer je iz svega trebalo biti zaključeno da se radi o krivičnom delu malog značaja.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda iz izreke pobijane pravnosnažne presude Osnovnog suda u Smederevu proizilaze sva bitna obeležja krivičnog dela ometanje pravde iz člana 336b stav 2. KZ, odnosno proizilazi da je okrivljeni u kritičnom periodu u uračunljivom stanju uvredom i na drugi način ometao sudiju Osnovnog suda u Smederevu u vršenju sudijske funkcije, na načine koji su detaljno opisani u izreci presude, a pri čemu je bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, te je bio svestan zabranjenosti svoga dela.

Zbog svega navedenog, po oceni ovog suda, neosnovano branilac okrivljenog ističe da su pobijane presude donete uz povredu krivičnog zakona iz konkretnom slučaju moglo raditi samo o krivičnom delu malog značaja, nisu od uticaja na postojanje navedene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer istima branilac daje sopstvenu ocenu predmetne situacije iz koje izvodi pravni zaključak, drugačiji od datog u nižestepenim presudama.

Ostalim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ukazuje na povrede odredaba Zakonika o krivičnom postupku iz čl. 10, 15, 16. stav 2, 68. stav 1. tačka 5), 77, 86. stav 2, 96. st. 1. i 3, 233. stav 2, 239. stav 3, 269, 274. stav 3, 277, 289, 361, 395. stav 4, 397. stav 4, 389. stav 3, 425. stav 1, 438. stav 2. tačka 2), 440, 445. stav 4, 451, 457 i 460 ZKP, a koje nisu zakonski razlozi iz odredbe člana 485. stav 4. ZKP, zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, pa je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u odnosu na navedene povrede zakona ocenjen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, ali u obrazloženju zahteva ne navodi ni jedan razlog zbog kojeg smatra da je u pobijanim presudama učinjena navedena bitna poveda odredaba krivičnog postupka, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio jer nema zakonom propisan sadržaj.

Zapisničar-savetnik                                                                                                Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                           Janko Lazarević,s.r.