Privredni apelacioni sud presudom Pž br.4108/14 od 17.09.2014. godine delimično odbija kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrđuje presudu Privrednog suda u Somboru P br.45/14 od 20.03.2014. godine u delu stava jedan izreke i u delu stava dva u kojima je delimično usvojen precizirani tužbeni zahtev i utvrđeno da je osnovano potraživanje po osnovu naknade štete tužilaca u iznosima, bliže navedenim u izreci. Stavom drugim preinačuje navedenu prvostepenu presudu u delu stava jedan i u delu stava dva kojima je delimično usvojen precizirani tužbeni zahtev i utvrđeno kao osnovano potraživanje tužilja S.O. i V.T. tako što odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja za utvrđenje potraživanja prema tuženom po osnovu naknade štete i to tužilje S.O. u iznosu od 289.424,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2008. pa do isplate i tužilje V.T. u iznosu od 279.787,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2008. pa do isplate. Stavom trećim preinačuje rešenje o troškovima postupka iz stava četiri izreke prvostepene presude tako što obavezuje tuženog da tužiocima prvog, trećeg, četvrtog, petog, šestog, osmog, devetog i desetog reda na ime troškova prvostepenog postupka plati iznos od po 200.968,75 dinara. Obavezuje tužilje S.O. i V.T. da tuženom na ime troškova prvostepenog postupka solidarno plate iznos od 183.000,00 dinara. Stavom četvrtim obavezani su tužioci S.O. i V.T. da tuženom na ime troškova drugostepenog postupka solidarno plate iznos od 52.992,00 dinara.

Protiv navedene presude u delu odluke o troškovima tuženi izjavljuje reviziju s pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilje S.O. i V.T. izjavljuju blagovremenu i dozvoljenu reviziju protiv drugostepene presude, zbog pogrešne primene materijalno-procesnog prava.

U odgovoru na reviziju tuženog, tužilje predlažu da se ista odbaci kao nedozvoljena.

Odredbom člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 ... 55/14) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnoprvnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti ove revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ocenjujući dozvoljenost izjavljene posebne revizije tuženog, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da nisu ispunjeni procesni uslovi za odlučivanje u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku. Ovo stoga što se parnični troškovi određuju u svakom konkretnom slučaju, zbog čega se zbog prirode takvih troškova ne može ujednačavati sudska praksa, a takođe i nema potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pitanja u interesu ravnovpravnosti građana niti potrebe za novim tumačenjem prava, zbog čega sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog.

To su razlozi zbog koga je odlučeno kao u izreci pod dva.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije tuženog u smislu člana 420. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 ... 55/14) i zaključio da revizija tuženog nije dozvoljena iz sledećih razloga:

Članom 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da stranke mogu izjaviti reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. Revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude. U članu 28. istog zakona propisano je da ako je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva. Kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe revizija tuženog koja je izjavljena protiv pravnosnažne odluke prvostepenog suda kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka nije dozvoljena.

To su razlozi zbog kojih je odlučeno kao u izreci presude pod tri.

Revizijski sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan odredbom člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 55/15) i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizija tužilja nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizija tužilja nema.

Predmet tužbenog zahteva su pojedinačna potraživanja tužilaca kao bivših radnika tuženog na ime naknade štete u visini razlike između isplaćene otpremnine i otpremnine koju bi ostvarili da im je tuženi pravilno obračunao godine staža.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocima, pristupio rešavanju viška zaposlenih donošenjem Programa za rešavanje viška zaposlenih. U tom smislu je sproveo anketu na način da je tužiocima ponudio na potpis izjave datirane sa 19.09.2006. godine, koje su sadržale više ponuđenih opcija iz Programa za rešavanje viška zaposlenih kod tuženog. Tužioci su se pored ponuđene četiri opcije za ostvarenje prava na novčanu naknadu u trajanju srazmerno dužini staža osiguranja opredelili i zaokružili drugu opciju za isplatu novčane naknade u visini dinarske protivvrednosti 100 evra po godini staža osiguranja po srednjem kursu na dan isplate, jer im je od strane tuženog bilo predočeno da imaju manje od 10 godina staža u momentu opredeljenja, odnosno odobrenja Programa za rešavanje viška zaposlenih na dan 13.09.2007. godine i da ne mogu ostvariti otpremninu po prvoj opciji. Tuženi je prilikom izbora opcija za isplatu otpremnine uzimao u obzir samo staž osiguranja za koji je plaćen doprinos, dok period za koji nisu plaćeni doprinosi nije računao, čime su tužilje stavljene u nepovoljniji položaj. Tužioci su pretrpeli štetu u visini razlike između isplaćenih iznosa po osnovu otpremnine po drugoj opciji i otpremnine koju bi ostvarili po prvoj opciji da je tuženi pravilno obračunao staž tužiocima. Svi tužioci su u momentu donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu dana 20.12.2007. godine imali 10 godina staža pa su na taj način oštećeni radnjama tuženog.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev (među kojima i zahtev tužilja), utvrdio potraživanja tužilaca u dosuđenom iznosu iz razloga što je obaveza poslodavca bila da poštuje svoje obaveze koje nalaže zakon posebno imajući u vidu uplatu doprinosa po osnovu PIO, uplatu doprinosa po osnovu obaveznog zdravstvenog osiguranja, obavezu isplate zarade i drugih primanja iz radnog odnosa. Kako tuženi nije izmirio zakonom predviđene obaveze to je prouzrokovalo nastanak štete za tužioce. Tuženi je uskratio pravo tužiocima na ono što im po zakonu pripada i na taj način doveo u zabludu tužioce da se opredele umesto za povoljniju opciju pod tačkom 1 za opciju pod tačkom 2. Time je skrivio štetu koju su pretrpeli tužioci a koja se ogleda u visini razlike između isplaćene otpremenine i otpremnine koju bi ostvarili da im je tuženi obračunao navršene godine staža.

Drugostepeni sud u odluci o žalbi tuženog delimično izražava drugačiji pravni stav. Pravni stav po kome je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev tužilaca B.C. i M.A., N.K., J.Š., Z.M., B.B., S.B. i J.O., jer je nesporno da su tužioci u momentu donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu dana 20.12.2007. godine imali preko 10 godina radnog staža. U pogledu tužilja S.O. i V.T., drugostepeni sud smatra da je prvostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava iz člana 158. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05, 61/05). Zaposleni pravo na otpremninu ostvaruje samo za ukupno vreme koje je proveo u radnom odnosu, a staž osiguranja koji je ostvaren po nekom drugom osnovu kao što je staž koji je ostvario kao preduzetnik, staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem (beneficirani radni staž) rad van radnog odnosa (ugovor o delu privremeni i povremeni poslovi) ne smatraju se vremenom provedenim u radnom odnosu u smislu citirane zakonske odredbe.

Tužilja O.S. je kod tuženog na dan otkaza ugovora imala upisani radni staž od 9 godina i 1 mesec i 20 dana s tim da joj je dana 14.11.2007. godine u radnoj knjižici upisan radni staž od 5 godina 7 meseci i 26 dana koje je ostvarila kao preduzetnik. Tužilja V.T. je na dan prestanka radnog odnosa imala ukupan upisani radni staž od 9 godina, 11 meseci i 8 dana. Sledom tih razloga drugostepeni sud preinačuje prvostepenu presudu i odbija zahtev ovih tužilja za utvrđenje osnovanim potraživanja u tužbom traženom iznosu.

Revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava drugostepenog suda. Pravni stav po kome nisu postojali razlozi da se primeni odredba člana 158. Zakona o radu iz razloga što su obe tužilje u zbiru imale radni staž duži od 10 godina.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove. Iz odredbe člana 158. tada važećeg Zakona o radu proizilazi da zaposleni pravo na otpremninu ostvaruje samo uz ukupno vreme koje je proveo u radnom odnosu, a staž osiguranja koji je ostvaren po nekom drugom osnovu kao i onaj koji je ostvario kao preduzetnik, staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem rad van radnog odnosa se ne smatra vremenom provedenim u radnom donosu u smislu člana 158. Zakona o radu. To dalje znači da se kod ovih tužilja ne može uzeti u obzir celokupan ostvareni staž imajući u vidu da se kod tužilja radi i o stažu osiguranja koji je ostvaren i po nekom drugom osnovu. Tako je tužilja Ostojić Snežana kod tuženog imala upisan radni staž od 9 godina, 1 mesec i 20 dana, a na dan 14.11.2007. godine u radnoj knjižici ove tužilje je upisan radni staž od 5 godina, 7 meseci i 26 dana koji je ostvarila kao preduzetnik. Za ostvarenje prava na otpremninu bitno je to što se staž osiguranja koji je ostvaren po nekom drugom osnovu, ne smatra vremenom provedenim u radnom odnosu kod poslodavca u smislu člana 158. Zakona o radu.

Zakon jasno definiše šta se smatra vremenom provedenim u radnom odnosu, a koji rad ne spada u tu kategoriju bitnu za ostvarenje prava na otpremninu. U skladu sa zakonom propisanim kriterijumima tužiljama je pravilno obračunat radni staž, isplaćena otpremnina, pa nemaju pravo na razliku otpremnine kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud.

Navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava s toga nisu osnovani.

Kako ne postoje revizijski razlozi tako ni oni na koje se pazi po službenoj dužnosti, revizijski sud je na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci revizijske presude pod jedan.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.