U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u sporu tužilje M.K.R. iz N.S., … br. …, čiji je punomoćnik D.B., advokat iz N.S., protiv tužene Agencije za privatizaciju Republike Srbije iz Beograda, Terazije br. 23, čiji je punomoćnik V.M., advokat iz B., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1386/14 od 02.06.2014. godine, u sednici veća održanoj 30.09.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1386/14 od 02.06.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1072/13 od 11.03.2014. godine, ispravljenom rešenjem od 22.04.2014. godine, stavom prvim izreke utvrđeno je da se tužbeni zahtev tužilje delimično usvaja. Stavom drugim izreke odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti suda. Stavom trećim izreke poništeno je rešenje tužene broj 13-19/2011 od 10.10.2011. godine na osnovu koga je tužilji otkazan ugovor o radu broj 05-142/2002 od 19.08.2002. godine, zbog ekonomskih i organizacionih promena. Stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužilji na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa umesto vraćanja na rad isplati 903.938,42 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.03.2014. godine do isplate. Stavom petim izreke obavezana je tužena da tužilji plati 481.678,00 dinara na ime troškova postupka sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.03.2014. godine do isplate. Stavom šestim izreke odbijen je višak tužbenog zahteva preko dosuđenih 903.938,42 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.03.2014. godine do isplate, do traženih 3.055.554,00 sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.06.2010. godine do isplate, kao i zahtev kojim je tužilja tražila da se poništi odluka o usvajanju Programa rešavanja viška zaposlenih od 26.02.2010. godine u delu u kome je ona proglašena za tehnološki višak.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1386/14 od 02.06.2014. godine, žalba tužene je delimično usvojena i prvostepena presuda preinačena u pogledu odluke o troškovima postupka, tako što je dosuđeni iznos od 481.678,00 dinara snižen na 264.000,00 dinara, dok je u preostalom usvajajućem delu žalba odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. navedenog zakona na koju se u reviziji ukazuje, jer pobijana odluka sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama, koje nisu u suprotnosti sa izvedenim dokazima.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tužene bila u radnom odnosu na neodređeno vreme od 19.08.2002. godine, a od 01.10.2007. godine je obavljala poslove rukovodioca projekta u Regionalnoj kancelariji N.S.. Tužilja je rodila treće dete 02.10.2009. godine, pa se do 02.01.2010. godine nalazila na porodiljskom odsustvu, a od 03.01.2010. godine do 10.09.2011. godine na odsustvu radi nege deteta, što je utvrđeno rešenjem tužene od 11.11.2009. godine. Tužena je 30.12.2009. godine donela Odluku o usvajanju teksta Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojom je određeno i da Pravilnik stupa na snagu po dobijanju saglasnosti Vlade RS, međutim, Vlada RS nije dala saglasnost. Narednog dana 31.12.2009. godine tužena je započela postupak utvrđivanja viška zaposlenih donošenjem Odluke o pokretanju tog postupka, kojom je za sprovođenje postupka ovlašćen direktor V.C.. Direktor tužene je 23.02.2010. godine doneo Pravilnik i unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, po kome je broj izvršilaca na radnom mestu rukovodilac projekta u Regionalnoj kancelariji N.S. smanjen sa sedam na šest. Zatim je tužena 26.02.2010. godine usvojila Program rešavanja viška zaposlenih (od 359 zaposlenih 89 je višak) čiji je sastavni deo spisak zaposlenih za čijim radom je prestala potreba i na tom spisku je pod rednim brojem 30 navedeno da je tužilja zaposlena za čijim je radom prestala potreba. Spornim rešenjem od 10.10.2011. godine tužilji je na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu, otkazan ugovor o radu zbog ekonomskih i organizacionih promena koje su dovele do smanjenja obima posla, usled čega je prestala potreba za njenim radom. Tužilja je ovo rešenje primila 12.10.2011. godine, a isplaćena joj je otpremnina pre dana prestanka radnog odnosa. U vreme prestanka radnog odnosa tužilja je imala 40 godina života, 13 godina staža osiguranja i troje dece: N.E. (rođ. 1991. godine) kome je samohrani roditelj, V.R. (rođ. 2003. godine) i V.R. (rođ. 2009. godine). Sedam neto zarada koje bi tužilja ostvarila da je radila kod tužene daju zbir od 903.938,42 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili član 179. stav 9. Zakona o radu u vezi sa relevantnim odredbama Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji, kada su usvojili tužbeni zahtev za poništaj rešenja kojim je tužilji otkazan ugovor o radu i za naknadu štete umesto vraćanja na rad.

Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 i 61/05) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Prema članu 2. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji („Službeni glasnik RS“ br. 104/09), koji je stupio na snagu 17.12.2009. godine, maksimalan broj zaposlenih na neodređeno vreme za svaki organ državne uprave, javnu agenciju i organizaciju za obavezno socijalno osiguranje određuje Vlada (stav 2) i broj zaposlenih predviđen aktom o sistematizaciji radnih mesta ne može biti veći od maksimalnog broja zaposlenih određenog aktom Vlade iz stava 2. ovog člana (stav 3). Članom 5. istog zakona propisano je da su javne agencije, pored ostalih subjekata, dužne da o sprovođenju ovog zakona izveštavaju Vladu, članom 7. da način izveštavanja, kao i druga pitanja od značaja za sprovođenje ovog zakona bliže uređuje Vlada, članom 8. da nadzor nad primenom ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za poslove finansija, članom 9. da rok za donošenje akta o sistematizaciji radnih mesta u skladu sa ovim zakonom i aktom Vlade iz člana 2. stav 2. ovog zakona jeste 31.12.2009. godine i članom 11. stav 3. da zaposlenima u javnim agencijama i organizacijama za obavezno socijalno osiguranje za čijim radom prestane potreba nakon stupanja na snagu akta o sistematizaciji radnih mesta iz člana 9. ovog zakona, isplaćuje se otpremnina i otkazuje ugovor o radu u skladu sa zakonom.

Prema Odluci o maksimalnom broju zaposlenih u organima državne uprave, javnim agencijama i organizacijama za obavezno socijalno osiguranje (“Službeni glasnik RS“ br. 109/2009) maksimalni broj zaposlenih na neodređeno vreme u Agenciji za privatizaciju je 280 lica.

U konkretnom slučaju postupak utvrđivanja viška zaposlenih tužena je sprovela u primeni Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji i s njim u vezi Odluke o maksimalnom broju zaposlenih u organima državne uprave, javnim agencijama i organizacijama za obavezno socijalno osiguranje. Stoga je odlukom od 30.12.2009. godine usvojila tekst Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta koji je dostavljen Vladi RS na saglasnost, jer je prethodno Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja naložilo tuženoj da predlog akta o sistematizaciji dostavi Generalnom sekretarijatu Vlade RS, zbog čega je tužena u odluci od 30.12.2009. godine i utvrdila da akt stupa na snagu po dobijanju saglasnosti Vlade RS. Međutim, Vlada nije dala saglasnost i direktor tužene nije imao osnov da 23.02.2010. godine usvoji akt o sistematizaciji, jer u smislu citiranih odredaba člana 2, 5, 7. i 8. navedenog zakona ceo postupak svođenja broja zaposlenih na maksimalno određeni broj, sprovodi se na način i pod nadzorom Vlade i odgovarajućeg ministarstva, čime su suspendovana određena ovlašćenja organa tužene. Zato nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da akt o sistematizaciji nije stupio na snagu, jer nije data potrebna saglasnost, a okolnost da je Vlada rešenjem od 18.02.2010. godine dala saglasnost na Finansijski plan tužene za 2010. godinu ne znači da je time data saglasnost na akt o sistematizaciji. Kako je članom 11. stav 3. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji izričito propisano da se zaposlenima za čijim radom prestane potreba, nakon stupanja na snagu akta o sistematizaciji radnih mesta otkazuje ugovor o radu, to u situaciji kada taj akt nije stupio na snagu, tužena nije mogla primenom člana 179. stav 9. Zakona o radu da tužilji otkaže ugovor o radu. Stoga je sporno rešenje od 10.10.2011. godine pravilno poništeno kao nezakonito i primenom člana 191. stav 4. Zakona o radu, tužena obavezana da tužilji isplati naknadu štete od 903.938,42 dinara (sedam zarada) umesto vraćanja na rad.

Osim navedenog, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, donošenjem spornog rešenja od 10.10.2011. godine tužena je povredila odredbu člana 187. stav 1. Zakona o radu, kojom je propisano da za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu.

Naime, odredbe o zaštiti materinstva i roditeljstva u pogledu uslova rada (prekovremeni rad, noćni rad, preraspodela radnog vremena) sadržane su u Zakonu o radu, Glava VII – Zaštita zaposlenih, dok citirana odredba člana 187. stav 1. predstavlja posebnu zaštitu materinstva i roditeljstva od otkaza ugovora o radu sa ciljem da se zaposlenom licu u prisustvu navedenih okolnosti garantuje sigurnost radnog odnosa (radnog mesta) dok te okolnosti traju.

U konkretnom slučaju tužilja je bila na odsustvu radi nege deteta na dan 26.02.2010. godine kada je tužena usvojila Program rešavanja viška zaposlenih i utvrdila da je tužilja višak, odnosno zaposlena za čijim je radom prestala potreba i očigledno odložila donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu do povratka tužilje na rad, pa kada je odsustvo isteklo 10.09.2011. godine i tužilja se vratila na rad doneto je sporno rešenje.

U sudskom postupku ispitivanja zakonitosti odluke o otkazu ugovora o radu pravilo je da se zakonitost ceni prema vremenu donošenja te kada tužilja nije bila na odsustvu, ali u realizaciji Programa rešavanja viška zaposlenih donetog 26.02.2010. godine, kada je tužilja bila na odsustvu radi nege deteta, pa je od ovog dana do isteka odsustva 10.09.2011. godine (18 meseci) tužilja bila u strahu od gubitka radnog odnosa, koji je pokušala da zaštiti podnošenjem tužbe sudu 29.06.2010. godine sa zahtevom da se poništi odluka o usvajanju Programa rešavanja viška zaposlenih i utvrdi da je u radnom odnosu na neodređeno vreme, upravo navodeći posebnu zaštitu od otkaza ugovora o radu iz člana 187. Zakona o radu. Kako je tužena kasnije donela sporno rešenje i tužilja preinačila tužbu tražeći njegov poništaj, sudovi su ocenili da je rešenje nezakonito iz drugih razloga, međutim, Vrhovni kasacioni sud je našao da je sporno rešenje nezakonito i zbog povrede člana 187. stav 1. Zakona o radu, jer je tužena postupanjem na izloženi način u slučaju tužilje obesmislila posebnu zaštitu radnog odnosa propisanu tim članom.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.