U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužilje T.C. iz V., koju zastupa punomoćnik I.K., advokat iz V., protiv tužene Zdravstvene ustanove A.V. iz V., koju zastupa punomoćnik D. T., radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i utvrđivanja zasnivanja radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 862/15 od 12.06.2015. godine, u sednici veća održanoj 25.11.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Osnovnog suda u Vranju P 417/14 od 02.03.2015. godine u delu stava 3. izreke i presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 862/15 od 12.06.2015. godine u delu izreke kojim je odbijena žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u delu stava 3. izreke, pa se USVAJA tužbeni zahtev tužilje T.C. iz V. kojim je tražila da se prema tuženoj Zdravstvenoj ustanovi A.V. iz V. utvrdi da je tužilja, koja je zasnovala radni odnos na poslovima operatera na osnovu ugovora o radu na određeno vreme broj 393 od 14.04.2014. godine, za period od 17.04.2014. do 30.06.2014. godine, zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 01.05.2014. godine, što je tužena dužna da prizna sve u roku od osam dana po prijemu sudske odluke pod pretnjom prinudnog izvršenja.

U odnosu na nalog tuženoj da sa tužiljom zaključi odgovarajući aneks ugovora o radu, revizija tužilje se ODBIJA kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P 417/14 od 02.03.2015. godine, u stavu 1. izreke, ništi se kao nezakonito rešenje tužene Zdravstvene ustanove A.V. iz V. broj 465 od 23.04.2014. godine kojim je tužilji C.T. iz V. prestao radni odnos na određeno vreme na poslovima operatera kod tužene. U stavu 2. izreke, odbija se kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženoj naloži da tužilju vrati i rasporedi na poslove i radne zadatke shodno ugovoru o radu na određeno vreme broj 393. od 14.04.2014. godine. U stavu 3. izreke, odbija se kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se prema tuženoj utvrdi da je tužilja, koja je zasnovala radni odnos na poslovima operatera na osnovu ugovora o radu na određeno vreme broj 393 od 14.04.2014. godine za period od 17.04.2014. do 30.06.2014. godine, zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 01.05.2014. godine, te da se naloži tuženoj da sa tužiljom zaključi odgovarajući aneks ugovora o radu. U stavu 4. izreke, obavezuje se tužena da tužilji na ime troškova postupka isplati 34.500,00 dinara u roku od osam dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 862/15 od 12.06.2015. godine, odbijaju se kao neosnovane žalbe stranaka, a presuda Osnovnog suda u Vranju P 417/14 od 02.03.2015. godine u stavu prvom i trećem izreke, potvrđuje.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude i to u odnosu na stav 3. izreke, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a tužilja u svojoj reviziji ne ukazuje ni na jednu konkretnu povredu postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene na poslovima operatera po osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme. Ugovorom o radu od 04.04.2013. godine tužilja je zasnovala radni odnos na određeno vreme kod tužene za period od 08.04.2013. do 17.06.2013. godine. Ugovor o radu zaključen je 06.06.2013. godine i na osnovu njega tužilja je bila u radnom odnosu na određeno vreme kod tužene u periodu od 08.06.2013. do 06.09.2013. godine. Sledeći ugovor o radu zaključen je 26.08.2013. godine za period od 07.09.2013. do 07.11.2013. godine. Usledio je potom ugovor o radu 07.11.2013. godine na osnovu koga je tužilja radila kod tužene u periodu od 08.11.2013. do 06.02.2014. godine. Ugovorom o radu od 06.02.2014. godine zasnovan je radni odnos za period od 07.02.2014. do 04.04.2014. godine. Tužena je 04.04.2014. godine donela rešenje kojim je tužilji prestao radni odnos zbog isteka vremena na koji je zasnovan. U periodu od 04.04. do 17.04.2014. godine tužilja nije radila. Potom je 14.04.2014. godine tužilja sa tuženim zaključila još jedan ugovor o radu broj 393 kojim je tužilja zasnovala radni odnos za period od 17.04.2014. do 30.06.2014. godine. Tužilja je po osnovu svih navedenih ugovora obavljala iste poslove odnosno poslove operatera. Osporenim rešenjem tužene broj 465 od 23.04.2014. godine tužilji je prestao radni odnos dana 23.04.2014. godine a tim rešenjem je i konstatovano da je danom prestanka radnog odnosa prestao da važi i ugovor o radu broj 393 od 14.04.2014. godine. Rešenje je doneto zbog toga što je prestala potreba za radom tužilje pošto postoje dva operatera u jedinici za izdavanje gotovih lekova koji su zaposleni na neodređeno vreme a potreban je samo jedan izvršilac za tu jedinicu kako je to predviđeno Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova u apoteci.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je rešenje tužene broj 465 od 23.04.2014. godine, kojim je tužilji prestao radni odnos zasnovan na određeno vreme, nezakonito, jer je njime tužilji prestao radni odnos pre isteka vremena na koje je zasnovan, zbog čega je to rešenje poništeno, ali je odbijen tužbeni zahtev tužilji da se vrati na poslove zbog isteka roka na koji je radni odnos zasnovan. S obzirom da je tužilja po svim zaključenim ugovorima o radu sa tuženom na određeno vreme faktički na radu provela ukupno 12 meseci i jedan dan, to nisu ispunjeni zakonski uslovi za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, pa je i taj tužbeni zahtev odbijen.

Zakon o radu (''Službeni glasnik RS'' 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) je u članu 37. predvideo slučajeve kada se može zasnovati radni odnos na određeno vreme, kao i da takav radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može da traje duže od 12 meseci, a da se prekidom rada ne smatra prekid kraći od 30 radnih dana. Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos. Ukoliko poslodavac i zaposleni zaključe više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme na istim poslovima njihovo ukupno trajanje neprekidno ili sa prekidima kraćim od 30 dana, ne može da bude duže od 12 meseci (osim kod zamene odsutnog radnika). Ukoliko poslodavac i zaposleni zaključe ugovor o radu na određeno vreme po isteku roka od jedne godine na istovrsnim poslovima pa zaposleni radi duže od pet radnih dana stekli su se uslovi za prerastanje radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme, pod uslovom da je tužba za utvrđenje podneta u roku od 90 dana od dana dostavljanja rešenja o otkazu, odnosno faktičkog prestanka radnog odnosa.

U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi nalaze da je tužilja do donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu 23.04.2014. godine faktički radila 12 meseci i jedan dan i da nije od značaja činjenica da je po poslednjem ugovoru o radu tužilja trebalo da radi do 30.06.2014. godine. Međutim, član 191. Zakona o radu reguliše pravne posledice nezakonitog otkaza, a jedna od tih posledica je i reintegracija zaposlenog. Pravnosnažnom odlukom nižestepeni sudovi su našli da je tužilji nezakonito otkazan poslednji ugovor o radu zbog čega je to rešenje tužene poništeno. Samim tim proističe da tužilji do isteka roka po tom ugovoru teče radni odnos kod tužene na određeno vreme i da joj se to vreme mora priznati u ukupan period rada kod tužene. To što tužilja u tom periodu nije faktički radila posledica je nezakonite odluke tužene, pa takvo postupanje tužene u konkretnom slučaju ne može ići na štetu prava tužilje. Upravo zbog toga ovaj sud nalazi da je u konkretnom slučaju došlo do prerastanja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme protekom zakonskog roka zbog čega je nižestepene odluke u tom delu preinačio i tužiljin tužbeni zahtev u tom delu usvojio, sve na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Što se tiče zahteva za zaključenje odgovarajućeg aneksa ugovora o radu radi se o izvršenju odluke suda u skladu sa autonomnim ovlašćenjem tuženog pa je u tom delu tužbeni zahtev pravilno odbijen zbog čega je odlučeno kao u stavu dva izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.