Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 1164/15 od 27.10.2015. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Kraljevu i branioca okrivljenog, a prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Kraljevu 4K br. 31/15 od 14.07.2015. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 1164/15 od 27.10.2015. godine zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog O.L., advokat D.K., zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) i stav 2. tačka 1) ZKP i iz člana 439. tač.2) ZKP, s`predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine obe nižestepene presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili pak da iste preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo. Branilac predlaže da zajedno sa okrivljenim bude obavešten o sednici veća Vrhovnog kasacionog suda kao i da Vrhovni kasacioni sud saglasno odredbi člana 488. stav 2. i 3. ZKP odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži odnosno prekine.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog O.L., adv. D.K., Republičkom javnom tužiocu u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, pa je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je delimično osnovan.

U podnetom zahtevu ukazuje se da, iako je okrivljeni oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ, u opisu radnje izvršenja krivičnog dela izuzev navoda da su okrivljeni postupali u grupi, uopšte se ne navode okolnosti iz člana 112. tač.22) KZ koje određuju pojam grupe tj. da se radi o licima povezanim radi trajnog ili povremenog vršenja krivičnih dela, nego se opisuje saizvršilaštvo iz člana 33. KZ, na koji način se u suštini u podnetom zahtevu ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tač.2) ZKP.

Navedenom pravnosnažnom presudom Višeg suda u Kraljevu 4K br. 31/15 od 14.07.2015. godine koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 1164/15 od 27.10.2015. godine, okrivljeni O.L. je oglašen krivim što je „dana 07.04.2011. godine, u mestu Axel u Holandiji, postupajući kao uračunljivo lice, svestan da je njegovo delo zabranjeno, čije izvršenje je hteo, postupajući u grupi, upotrebom sile protiv nekog lica i pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo, oduzeo tuđe pokretne stvari u nameri da njihovim prisvajanjem sebi i drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, tako što je na osnovu dogovora koji je prethodno postigao sa M.V. i osuđenim V.P. (ranije se zvao M.P.), najpre M.V. ušao u juvelirnicu M. koja se nalazi u ul. ... tako što je pozvonio na ulazna vrata i vlasnik juvelirnice oštećeni G.M.G.R. otvorio ulazna vrata koja je M.V. zadržao otvorena rukom a osuđeni V.P. stavio papuču kako bi vrata ostala otvorena, pa je tako ušao u juvelirnicu sa V.P. i uz povike da je u pitanju pljačka kroz metalne rešetke i staklo iznad pulta kojima je odvojena radionica, u vlasnika juvelirnice koji se nalazio u radionici uperio plastičnu repliku automatske puške ... marke „...“, a osuđeni V.P. uperio vazdušni pištolj marke „..“..., nakon čega su razbili staklo na vitrinama i iz istih oduzeli stvari i stavili u veliku neprovidnu torbu i pošto su napustili juvelirnicu sa M.V. pobegao sa lica mesta, dok je osuđeni V.P. nosio torbu sa oduzetim stvarima držeći pištolj u ruci bio primećen od građana i u blizini juvelirnice pao ispalivši hitac iz vazdušnog pištolja a oštećene koji su pokušali da ga spreče da pobegne i odnese oduzete stvari drškom pomenutog pištolja udario i naneo im lake telesne povrede i to ošt. B.D. povredu u vidu potresa mozga i posekotine na potiljku glave a ošt. A.V.d. B. u vidu posekotine čela, zatim ispalio još jedan hitac iz pištolja i pošto je ostavio torbu sa oduzetim stvarima pobegao sa lica mesta.“ te da je time izvršio krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Odredbom člana 206. stav 1. KZ određena je zakonska dispozicija osnovnog oblika krivičnog dela razbojništvo na način što je propisano da će se kaznom zatvora od dve do deset godina kazniti svako "ko upotrebom sile protiv nekog lica ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo oduzme tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist" dok su stavom drugim predviđeni teži oblici ovog krivičnog dela tako što je određeno da će se zatvorom od tri do petnaest godina kazniti učinilac „ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno od strane grupe, ili je nekom licu sa umišljajem nanesena teška telesna povreda ili ako vrednost oduzetih stvari prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara“.

Pojam grupe određen je u članu 112. tačka 22) KZ kao „ najmanje tri lica povezanih radi trajnog ili povremenog vršenja krivičnih dela koja ne mora da ima definisane uloge svojih članova, kontinuitet članstva ili razvijenu strukturu“ a odredbom člana 33. KZ određen je pojam saizvršilaštva tako da „ako više lica učestvovanjem u radnji izvršenja zajednički učine ili iz nehata zajednički izvrše krivično delo, ili ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela, svako od njih kazniće se kaznom propisanom za to delo“.

Na gore navedeni način ni u opisu dela (a ni u pravnim razlozima) ne navode se ni teške telesne povrede ni vrednost oduzetih stvari nego se kao kao jedina kvalifikatorna okolnost pak navodi da je delo izvršeno u grupi. Pri tome od elemenata grupe kao kvalifikatorne okolnosti predmetnog krivičnog dela iz opisa radnje jedino proizilazi da je delo izvršeno od strane tri lica dok su u potpunosti izostali svi ostali propisani elementi. Tako je izostalo ne samo njihovo formalno navođenje (iz člana 112. tačka 22. KZ) nego i činjenični opis iz koga proizilazi da su navedeni izvršioci povezani radi vršenja, da li trajnog ili povremenog, krivičnih dela i kojih, sa ili bez definisanih uloga svojih članova, kontinuiteta članstva ili razvijene strukture. Odnosno, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, kada je u pitanju krivično delo izvršeno u svom kvalifikovanom (težem) obliku, ta kvalifikatorna okolnost mora biti potpuno činjenično određena u opisu dela u izreci da bi iz tog i takvog opisa potom proistekla i ta teža kvalifikacija dela. U konkretnom slučaju. dakle, nije bilo dovoljno navesti da su tri izvršioca (što jeste jedan od elemenata pojma „grupa“) krivično delo izvršili u sastavu grupe, nego je bilo neophodno opisati i ostale elemente grupe iz člana 112. tačke 22) KZ te je tako „samo“ opisano učešće više lica u izvršenju krivičnog dela odnosno saizvršilaštvo iz člana 33. KZ a na šta se osnovano ukazuje u podnetom zahtevu. Iz tih razloga je po stavu Vrhovnog kasacionog suda opisane radnje neophodno pravno kvalifikovati kao krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 1. u vezi sa članom 33. KZ a ne kao delo iz člana 206. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud, usvajajući zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu kao osnovan, preinačio napadnute pravnosnažne odluke u pogledu pravne kvalifikacije dela te sledstveno tome osudio okrivljenog na kaznu zatvora u trajanju od tri godine i tri meseca u koju mu je primenom člana 63. KZ uračunao vreme provedeno u pritvoru u izreci navedenom periodu i u ovom delu odlučio na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tač.4) i stav 2. tač.1) ZKP je neosnovan.

Najpre, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na bitnu povredu odredaba postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP koja je, po navodima podnosioca zahteva, počinjena tako što je istražni sudija Vesna Radomirović morala biti izuzeta od postupanja u postupku istrage budući da je u istom ovom predmetu ali u postupku protiv osuđenog saučesnika V.P. učestvovala kao predsednik sudećeg veća. Međutim, povreda odredaba postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP postoji samo ukoliko je „na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija-porotnik koji se morao izuzeti“ a nesumnjivo je da sudija Vesna Radomirović nije učestvovala kao sudija na glavnom pretresu u postupku protiv ovog okrivljenog, nego, kako to navodi i sam podnosilac zahteva, u postupku istrage. Imajući u vidu da je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog podnet zbog ove povrede zakona i da je ista neosnovano isticana u postupku po žalbi, Vrhovni kasacioni sud u celosti prihvata razloge koje je dao Apelacioni sud u Kragujevcu na strani 3 poslednji i na strani 4 prvi pasus svoje presude i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na iste upućuje.

Nadalje, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da se napadnute presude zasnivaju na dokazima na kojima se po odredbama ovog zakonika presuda ne može zasnivati i tako ukazuje na bitnu povredu odredaba postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Postojanje ove povrede podnosilac zahteva sagledava najpre u tome što su u dokaznom postupku pročitani: "zapisnik ličnih podataka B., zapisnik o dolasku B. za Srbiju 06.06.2011. godine, zapisnici o toku procedure prisluškivanja (mnogo takvih zapisnika) i zapisnici snabdevanja podacima telekomunikacionog saobraćaja i istrage telekomunikacija" a koji dokazi se po stavu podnosioca zahteva "moraju izdvojiti iz spisa jer se svi do jednog odnose na osobu pod imenom B.B." koja nema nikakve veze sa predmetnim krivičnim događajem, koja nije imala svojstvo osumnjičene, optužene ni okrivljene niti je protiv nje vođen bilo kakav postupak.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog L., Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga.

Imajući u vidu da je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog podnet zbog povrede zakona koja je neosnovano isticana u postupku po žalbi, Vrhovni kasacioni sud, odbijajući zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu kao neosnovan, u celosti prihvata razloge koje je dao Apelacioni sud u Kragujevcu na strani 6 pasus 2, 3 i 4 i strani 7 pasus 1 svoje presude i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na iste upućuje. Pored toga neophodno je ukazati da Republika Srbija i Kraljevina Holandija materiju međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima nisu uredile međusobnim ugovorom usled čega se, u konkretnom slučaju, i primenjuju odredbe ratifikovane Evropske konvencije o prenosu postupka u krivičnim stvarima.

Nadalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti se navodi da se presuda zasniva na zapisniku o saslušanju osuđenog V.P. od 23.07.2012. godine koji je sud pročitao a da ovog okrivljenog nije ispitao kao svedoka a što je, po stavu podnosioca, nezakonito jer se odredba člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP "primenjuje samo u slučaju da je neko lice, koje je već pravnosnažno osuđeno, nije u mogućnosti da se pojavi pred sudom u svojstvu svedoka u postupku koji se vodi protiv drugih lica".

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog L., Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga.

Odredbom člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP propisano je da se upoznavanje sa sadržinom zapisnika o iskazima svedoka, saoptuženih ili već osuđenih saučesnika u krivičnom delu, kao i zapisnika o nalazu i mišljenju veštaka, može po odluci veća obaviti shodnom primenom člana 405. ZKP (dakle vršenjem uvida u sadržaj ili čitanjem), ako je reč o iskazu saoptuženog prema kojem je krivični postupak razdvojen ili je već okončan pravnosnažnom osuđujućom presudom.

Imajući u vidu činjenicu da je prema saoptuženom V.P. postupak okončan pravnosnažnom osuđujućom presudom Višeg suda u Kraljevu 2K 81/13 od 05.11.2013. godine, to je prvostepeni sud, po stavu Vrhovnog kasacionog suda pravilno postupio kada je zapisnik o njegovom iskazu, shodno odredbi člana 406. stav 1. tačka 5) ZKP, pročitao na glavnom pretresu. Naime, u skladu sa ovom odredbom, u krivičnom postupku nije dozvoljen dualitet procesnih svojstava, odnosno jedno lice se ne može pojaviti u dvostrukoj ulozi i to jednom kao okrivljeni a potom i kao svedok i u konkretnom slučaju na isto nema uticaja činjenica da li je (ili nije) "u mogućnosti da se pojavi pred sudom" kako se to neosnovano ukazuje u podnetom zahtevu.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud zahtev u ovom delu kao neosnovan odbio.

Pored toga, u podnetom zahtevu se navodi da se presuda zasniva i na "snimcima sigurnosnih kamera iz objekta K. i M. i fotodokumentaciji sa strane 0248 do 0265 a koja se nalazi u registratoru br.I" koje video snimke i fotodokumentaciju je sud morao u smislu odredbe člana 405. stav 2. ZKP reprodukovati na glavnom pretresu i tako omogućiti okrivljenom L. da se o istima izjasni.

Vrhovni kasacioni sud i ove navode ocenjuje neosnovanim.

Najpre, Vrhovni kasacioni sud nalazi da presuda nije zasnovana na (video) "snimcima sigurnosnih kamera iz objekta K. i M." Naime, jasno se u prvostepenoj presudi na strani 5. i 6. navodi se da je sud u dokaznom postupku, između ostalog, izvršio uvid u zapisnike nalaza snimaka radnji K. i M. (broj 2011026014-63 od 12.04.2011, broj 2011026014-18 od 07.04.2011, broj 2011026014-70 od 12.04.2011, broj 2011026014-69 od 15.04.2011, broj 2011026014-71 od 20.04.2011 i 2011020730- 4 od 08.04.2011. godine) a i iz spisa predmeta te iz iste presude (strana 38. pasus drugi) proizilazi da video zapisi i nisu dostavljeni od organa Kraljevine Holandije nego fotografije iz tih video zapisa o čemu su sačinjeni i dostavljeni navedeni zapisnici nalaza od strane veštaka forenzičara. Nadalje, tačno je da je sud svoju presudu zasnovao na ovim zapisima i fotografijama ali iz spisa predmeta proizilazi i da je sud u prisustvu okrivljenog i njegovog branioca na glavnom pretresu od 22.06.2015. godine (str. 6. i 7. zapisnika o glavnom pretresu - str.178. i 179. spisa) izvršio uvid u ove zapise nalaza i u njima sadržanu, od veštaka sačinjenu, fotodokumentaciju (registrator br.I. strane 0248 do 0265) te se stoga neosnovano u podnetom zahtevu ukazuje kako ovi dokazi nisu izvedeni na glavnom pretresu i okrivljenom nisu predočeni.

S toga je Vrhovni kasacioni sud i u ovom delu odbio zahtev za zaštitu zakonitosti kao neosnovan.

U ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP-a propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana predviđeni su uslovi pod kojima okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a to je učinjeno pre svega taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i apelacionim sudom.

Po stavu Vrhovnog kasacionog suda, odredbom člana 485. stav 4. ZKP-a, dakle, ograničeni su razlozi zbog kojih okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa sledstveno tome okrivljeni na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1. i stav 4. ZKP-a može, preko branioca, podneti zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog povreda tog zakonika, propisanih u članu 74, članu 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), članu 439. tačka 1) do 3) i članu 441. stav 3. i 4. ZKP-a, učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom. Pri tom, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP) podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona iz člana 485. stav 4. ZKP se radi već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

U konkretnom slučaju branilac okrivljenog O.L. adv. D.K. kao razloge za podnošenje zahteva, pored iznetog, navodi i da je presudom povređen zakon iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP tako što je istragu vodio nenadležan organ jer je istragu koju je započeo i prekinuo istražni sudija, po početku primene novog ZKP, morao nastavi javni tužilac a ne kao u konkretnom slučaju istražni sudija čime se se u suštini ukazuje na pogrešnu primenu odredbe člana 298. stav 1. ZKP koja, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, nije predviđena kao dozvoljen zakonski osnov za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog odnosno njegovog branioca.

Nadalje, branilac okrivljenog kao razloge za podnošenje zahteva navodi i da je sud kao dokaze izveo i "zapisnike o postojanju sumnje, lični opis i evropski nalog za hapšenje za M.V., okr. L. i M.P." koji dokazi po stavu odbrane "nemaju nikakvu dokaznu snagu" pri čemu se uopšte ne navodi da li je i koje činjenice sud tim dokazima utvrdio, te na nalazu i mišljenju veštaka za telekomunikacije Z.L. od 29.09.2014. godine i listingu odlaznog i dolaznog saobraćaja za okr. O.L. koji dokazi su nezakoniti jer veštak "paušalno zaključuje da određeni brojevi telefona i telefonski uređaji pripadaju okrivljenom L.O." od kog zaključka je veštak odustao prilikom ispitivanja na glavnom pretresu te se po stavu odbrane na ovim dokazima nije mogla doneti osuđujuća presuda. Time se, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, iznosi sopstvena ocena izvedenih dokaza a ne ukazuje na njihovu nezakonitost te tako samo formalno označava povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP zbog koje je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP-a podnošenje zahteva dozvoljeno a ocena izvedenih dokaza i pogrešno utvrđeno činjenično stanje ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge zbog kojih zahtev za zaštitu zakonitosti mogu podneti okrivljeni i njegov branilac te je stoga zahtev i u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude i to: u odnosu na usvajajući deo na osnovu člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP u delu kojim je zahtev odbacio kao nedozvoljen a sve i na osnovu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 116/2008 ...).

Zapisničar-savetnik,                                                                            Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković, s.r.                                                                           Vesko Krstajić, s.r.